Srpski tehnički list

пој ===

дидује се за професора техничког факултета, где гл колегијум изабере, а Краљ избор потврди указом од 21. Новембра, 1887. године, Још се живо сећам уводнога предавања. покојниковог, када је, — позвавши своје ђаке да не цожале труда, већ да све. своје драгоцено време посвете озбиљном штудовању, — од своје стране обећао, да ће уложити све своје силе да им својим предавањима стварно користи и завршио речима: „ја себе нећу штедети,“ И како је ово обећање своје, врли покојник сјајно испунио ! Његови ђаци — а има их приличан број, који су доцније били на страни по немачким техничким великим школама, једногласно тврде, да Стаменковићева предавања ни у чему нису уступала предавањима најбољих немачких професора светскога гласа. И то не да је плод дугогодишњега вежбања. Већи његова прва предавања била су тако лепо сређена, као да је имао за собом већ читав низ година професоровања. За то су га све генерације ђака необично волеле и јако цениле.

Као! професор Велике, Школе бивао је покојни. Стаменковић у два маха декан а. један пут и ректор, као што је био и први. декан новога Универзитета српског.

Године 1902, два пута је нуђен за министра, али он је оба пута ту почаст одбио, онако исто као што је и пок. Селесковић одбио понуђени му положај директора · државних железница, не хтејући да изневери позив којем се посветио; тврдо убеђен, да као министар; у нашим „парламентарним“ приликама не може оставити трајна успеха, нити користити ни'издалека' земљи својој ' онако,

како то може као професор и јаван посленик.

28; марта, 1903. постављен је за указног председника општине београдске. Овај патриције београдски одужио се својем родном месту у пуној мери. Мало је који београђанин, за тако кратко време јавнога рада, дао својој вароши тако видна доказа, колико ју је волео, колико му је бољитак и напредак њен на срцу лежао. И раније, као одборник, он је улазио врло активно у сва техничка и финансијска питања, која су се тицала санирања српске престонице, њеног улепшавања и'у опште напретка. Он је први покренуо питање о правилнијем буџетирању и читаве штудије правио, докле га је извео начисто. Он је био један од главних радника и покретача питања о грађењу водовода београдског којим је и. руководио. Колику је само борбу имао да издржи, и он и остали сарадници његови, нарочити покојни Селесковић, приликом извршења тога великог предузећа ! Сви се још сећамо оне жучне полемике по политичким листовима деведесетих година прошлога века.

Он је даље руководио и израдом пројекта за канализовање Београда. За краткога председниковања својег — од 28. марта до 11. августа 1903. године, он је сву своју брижљиву пажњу поклонио био горућим питањима општинским: каналивовању Београда, калдрмисању улица, кеју и т. д. У то време је заступао престоничку. општину на прослави двестагодишњице руске престонице, одакле се вратио у Београд „доцкан у вече у очи самога слома од 29. маја 1908, год.

Те исте године, 27. септембра поново је изабран за редовног професора Велике Школе, па је и приликом подизања њеног на степен Универзитета међу првом“ петорицом“ потврђен за редовног професора Универзитета 3. марта, 1905. године.

Као стручњак — хидротехничар, покојник је био биран свуда у комисије где год су, било Држава, било општине, друштва или и појединци имали да проуче какво, замашније питање и да одлуци његовој приступе. Исто је тако видна учешћа узимао и у другим привредним и културним пословима од општег значаја. Он је руководио радовима око истраживања воде у Врањској Бањи, Паланци (Кисељак Црвенога Крста), Ковиљачи, Обилићеву, Крагујевцу,