Srpski tehnički list

— 112 —

јавним радовима и индустрији сатрвена је у клици, све остало пак остало је по старом и није добивено ништа. “

Дакле, и по овоме нови закон није бољи од старога, на против гори је, јер није донео ништа ново добро, него је једно старо добро уништио. Све је ово требало са мотивацијом унети у резолуцију, али то Удружење није могло учинити за „кратко време, које му је на расположењу било.“ Из овога излази, да је ограда оправдана, а има да да значи ово што смо ми са разлозима изложили, а не оно што „Одјек“ хоће силом да исцеди.

Ми не тражимо само повећање плате за себе, ми тражимо реорганизацију целокупне струке, ми тражимо праведну награду и за себе и за све друге, ми тражимо најзад пристојно местоу чиновничкој хијерархији које нам припада по важности нашега рада, по нашој школској спреми и интелигенцији, тражимо једнакост са осталим редовима чиновника, и баш за то што смо ми скромни, што тражимо мање од онога што нам је давно и давно требало дати, нама се не даје тако рећи ништа, него се одузима и оно што имамо, оно што нам је дато пре 30 и више година, па нам се још „Одјек“ цинички смеје.

Наша мотивација, коју је „Одјек“ подвукао и која га толико срди, што смо рекли да кроз закон провејава тежња да се техн. особље престави као несавесно и целокупна техничка струка у Србији понизи и уназади, тачна је. То се јасно види

из овога: Техничком особљу Мин. Грађ, и Жел Дир.

забрањује се сваки приватан рад — они не смеју учествовати ни на јавним конкурсима, ни дати савета ни помоћи при стварању и подизању самоуправних и приватних грађевинских и индустриских предузећа и ако је ту помоћ инжењера неопходна и ако је било доста инжењера, који су те ствари радили бесшлатно; тиме те хтело казати и казало се, да су инжињери несавесни и да за љубав мизерне награде напуштају и пренебегавају државне

послове. Тако је за техничко особље, а шта је са ос-

талима> То каже чл. 52. који гласи: Железничком особљу забрањује се безусловно, да под својим или под туђим именом предузима набавке и и грађевине, које врши Дирекција Срп. Држ. Железница. Исто тако забрањује :е железничком особљу да буде посредник предуз:мача, или да без одо-

брења Мин. Грађ. суделује у управи каквог приватног железничког предузећа у земљи.

Докле се техничком особљу, кога нема довољно у земљи, забрањује сваки приватан рад, дотле се осталом железничком особљу допушта све, изузимајући оно што је у непосредној пословној вези са Дирекцијом.

Зар кроз закон не провејава тежња да се техничко особље понизи и уназади, када закон предвиђа за све чиновнике железничке дирекције па и: правног референта, благајнике, књиговође, секретаре, контролоре, административне чиновнике па и рачуноиспитаче тридесет година службе, а за оне мученике што се годинама ломе по окрузима као инжењери, за које „Одјек“ добацује г. Ј. — „јер он (г. Ј.) не познаје муке и патње њихове“ за њих закон задржава и даље стари закон о уређ. Мин. Грађ. у колико се тиче пензија, дакле и даље тридесет и пет година службе. — Зар то није понижавање, зар то није уназађивање2 И поред овога ми треба да верујемо да је нови закон бољи.

Па колико тек вређа и боли она одредба: „Лица са факултшешском спремом могу бити виши чиновници. инспектори и начелници,“ која само што не каже, па кад сви други могу бити без икакве школе, могу и ови са факултетом а ово је згодно да им се баци прашина у очи, помислиће да су ти положаји сачувани само за људе са факултетском спремом, али ето невоље научили смо да правилно разумемо оно што је написано, и ако нам то „Одјек“ спори.

У пројекту закона јасно се види она тежња, која је исписана у мотивација наше резолуције, и сам „Одјек“ у место да нас увери о противноме пружа нам доказе и потврђује, да овај закон треба да дође у ред оних, којима се кажњавају исправни грађани, ево како то „Одјек“ потврђује: „Смањена је теренска награда, то је истина. Смањена је кривицом неких инжењера,') који су због награда са радом отезали“, па даље, смањена је да не изазове завист. Зар су то разлози да се вредним и савесним раденицима смањује награда, зар треба све казнити због оних неких, зар они вреднии добри да за њих повуку казну2 То нити је право нити се тако ради.

Паметан домаћин кад примети да у житу има кукоља, он не просипа све жито заједноса кукољем, као што се то ради предложеним законом, него лепо жито очисти и опере од кукоља, па кукољ баци да мусе и клица затре, а чисто семе баци у земљу да му уроди стоструким плодом. Сваки је министар имао право и могућности да треби кукољ, да несавесне, лење и неспремне инжењере осетно казни, да их из службе удали на такав начин да се у ову никада више не могу вратити. То би била мудра одлука, мудро решење, које бисмо ми радосно поздравили и његово извођење помагали у колико то можемо.

А шта да кажемо за ону шарену лажу о промени закона о дневницама > Док ми тај закон дочекамо много ћемо муке и патње, као што лепо „Одјек“ каже, видети. Ми бисмо волели, да је прво

1) Курзив је наш