Srpski tehnički list

— 498 —

поетским разлозима, као да није присталица онога „свакоме по заслузи, свакоме по способности.“ Он хоће награду, „за бол, који осећа кад шета самном „награду за то што сади купус, што није прав као стрела, млад (то једном може сваки бити а двапут бих и ја радо желео) и што није леп као ја. Боже мој, г, Зјртипде, зашто говорите тако плачевим гласомг Ја нисам човек „тирјанин“, без милосрђа. Ја бих вам могао дати и више од половине онога прихода и славе, што ми. доноси младост, прав стас, лепота и „шанс“ за богатом партијом. Прикупите само, молим вас, тачне податкео томе и саопштите ми аја ћу вас за саопштење нарочито наградити. Мо"жете веровати да би мене особито пријатно изненадио такав један нов приход, поред мојих јадних 150 (и словом сто педесет динара) месечно.

Г. Зјртипд-у сигурно није познато шта значи бити резервни официр у Пруској и какве њима привилегије даје држава зато што изгубе 8 или 12 месеци у војној државној служби. Зато је и могао доћи на идеју да одобрава казну, која се нама јединствено неправедно изриче. Он није, после свега, водио рачуна, колико материјалних издатака стаје служба у у војсци.

Ево тог рачуна у најскромнијем обиму:

1). Шест до седам месеци редовне војничке службе са полагањем испита

— динара ; | . ђ 250 2). Два месеца наредничке вежбе 150 3). Најнужнија официрска спрема по

производству за резер. потпоручника 400

4). Свака двадесетодневна вежба, обично ван места редовног становања без путног трошка и ред, чинов. плате. 300

Све то заједно, за једног поштеног државног чиновника не чини једну пвоћсеађе суму. Ту није урачунато лечење болести после сваког маневра, штета од прекидања приватних или службених послова у државној служби у најнезгодније време и оне непријатности, које се (забрањено је причати их) у војсци, у најразноврснијој околини имају преживети. Кад би смо све то понова боље сабрали добили бисмо суму, због које морамо гладовати и стално бити на дугу, да бисмо је тачно исплатили.

За све то шта добијам јаг — Поред сталних дугова част и славу једне официрске сабље, коју ћу понети једном у години и коју морам понети, да ми не би место скупих шест четрнаест месеци однела мутна Марица.

Мојих петнаест другова, која су и по рангу и за читав семестар млађа од мене по школи, добијају указ, јер као неспособни нису служили војску, а ја остајем и после тога још шест месеци цртач, практикант или дијурниста, да због војске будем најмлађи. Да, г, Зтетипа-е, некада када је у генерацији било пет техничара, па један у Неготину, други у Ужицу није се никаква разлика могла осетити као сада, када су сва четворица у истој канцела-

рији или истој секцији на служби.

Па онда, г. Зјотипде, ви једним поетСКИМ И „Јеремијски“ плачевним гласом описујете ону нашу заједничку шетњу по корзоу. Ви баш нимало нећеге да знате, шта значи бити војник шта значи служити Отоџбини онде, где служба живота стаје. Нећете ни мало да мислите о томе, шта значи за време рата чувати жене а шта значи бити у борбеном реду.

Када ја будем у маневру, по највећој киши, јурио на све стране и излагао се највећим опасностима по живот, вршећи ревносно своју дужност, ви ћете онда седети у топлој соби и пола сата зарезивати свој „Коог“; када ја будем у рату, под кишом куршума — први у наступању, последњи у одступању — подизао или рушио мостове, градио ровове, насипе и утврђења, ви ћете онда седети у топлој соби а читати новинарске извештаје: успео, неуспео, победио, побеђен; а када мој онакажен леш — можда кроз кратко време — буде пронела крвава Дрина, ви ћете онда, с фотографским апаратом у руци, шетати и снимати „страховите призоре“. Ошсе еј десогшт езе рго рана тог — Ви ћете и даље шетати; ви ћете се проводити у лепоме друштву, експлоатисати задовољства овоземног живота и дивити се лепоти уметничких облика тела земаљских анђела: ви ћете уживати у пролећњем сунцу, у мајској ноћној песми славуја! А ја!р Ја ћу тада погинути храбро на бранику своје Отаџбине; пролићу крв своју, даћу и живот свој зе Отаџбину, која ме је тако „много“ задужила. Мојој души тада — рајско насеље! — (Далеко му лепа кућа!) — Да ли ће ми тада помоћи више сузе г. Зјотипде»

Свој одговор ви сте врло лепо завршили. Свакојако да сте и сами увидели, да је ваш утицај на разум био и слаб и неискрен па сте зато и употребили утицај на срце. Ви сте се поезијом врло згодно послужили. Упоредили сте шетњу „правог као стрела“ са оним „што сади купус, осмех бокфиша са општом мр-