Srpski tehnički list

а

се данас у културном свету необично много полаже и жртвује за добру воду, која је први услов народног здравља и једино сигурно средство противу опасних заразних болештина: тифуса, дизентерије и колере.

Згодно ће бити да видимо сада, колико је у Краљевини Србији — изузимајући престоницу Београд — урађено на подизању народног здравља, на снабдевању вароши, варошица и села добром и здравом пијаћом водом. До краја 1910 године у целој Краљевини једна једина варош — Крагујевац — сагрздила је варошки водовод са добром али недовољном изворском водом, која је разведена у 25 јавних чесама. Овај Крагујевачки водовод са два подземна резервоара од 200 пт, коштао је око 150.000 динара.

Када упоредимо горње цифре обеју Краљевина онда добијамо верну слику наше некултурности и нашег нерада! Невероватно је да готово све вароши, варошице и села у Краљевини Србији пију најсумњивије бунарскеи изворске воде, које су често носиоци најопаснијих болештина! Тифус и дизентерија, те опаке болести, стално и страховито сатиру становништво Србије, како у вароши тако и у селу, само и једино због рђаве и загађене воде. — Српска држава, која је законима позвана да чува и подиже народно здравље, не само што не помаже и награђује сваку ону општину, која приступи грађењу водовода, него, што је најжалосније, онемогућава у опште грађење водовода својим високим царинским ставовима на гвоздене цеви (изузев ливених), затвараче — шибере, хидранте, водомере и сав онај материјал без кога се водоводи не могу градити а међутим ни јадан од именованих материјала не израђују се у земљи. Царина на ове материјале толико је висока, да она врло често прелази њихову фабричку вредност. У 1906 год. општина Београдска за проширење свога водовода набавила је из Француске 2300 тона ливених, гвоздених цеви и делова са потребним арматурама. За ове цеви и делове платила је општина фабрици око 330.000 дин.; а за царину и државну трошарину за исте цеви и делове преко 430.000.дин, 3л- Под оваквим околностима, разуме се, да је потпуно искључено грађење водовода „али се зато са успехом подижу електричне централе, које величанствено осветљавају празне улице по паланкама!!

Под добром пијаћом водом разумемо ону воду, — па било она изворска, бунарска речна или језерска, — која задовољава извесне захтеве у погледу физичком, хемијском

и бактериолошком. Није довољно, да пијаћа вода буде бистра, ладна и укусна, већ, што је најглавније, она мора у погледу бактеоролошком бити потпуно безпрекорна. Здрава“и добра вода за пиће и друге кућне потребе не само што несме имати никаквих патогених клица, већ шта више хигијеничари настрожије захтевају, да 1 сшз чисте воде садржи мање од 100 колона бактерија које се обично у води налазе.

Према до сада добивеном искуству може се тврдити, да су добре подземне воде у погледу бактеролошком сигурне, па чак шта више да су оне често много сигурније од изворских вода. За доказ овог тврђења служе нам тифусне епидимије 1891—1894 год. у Базелу, Хајделбергу, Вајмару, Милхајму И Т. Д. У свима овим местима утврђено је бактеролошким испитивањем, да су ПИ заразе унете водом и ако су све ове вароши имале водоводе са изворском водом.

Данашња техника омогућава, да се свака загађена речна вода путем филтрисања и стерилизовања, било озоном или ултра-виолет зрацима, — у толикој мери ослободи бактерија, да се као потпуно здрава и безпрекорна употреби за пиће и друге потребе. Тако, велике Немачке вароши Хамбург и Магденбург узимају загађену воду реке Елбе. Према податцима узетим са игијенске изложбе у Магденбургу врши се филтрисање са пешчаним степенастим филтрима и добивени филтрат одговара захтегима хигијене, јер број бактерија у 1 те креће се измећу 5 м. 30. Па ипак и поред тако добре и сигурне филтрације за пиће се узима речна вода само у оним случајевима, ако је ма из каквих узрока отежаноили потпуно онемогућено узимање воде са каквог другог места.

У Немачкој је за водоводе употребљена највише подземна бунарска вода, затим речна, па изворска и најпосле вода из вештачких језера — водојажа.

Следећа таблица 1 казује нам порекло пијаћих вода, којима се снабдевају 207. Немачких вароши, од којих свака броји преко 20.000 становника. Цифре у таблици престављају проценте становништва свих 207 вароши.

Колика је пак количина воде потребна на становника једне вароши зависи од више узрока као: навика за чистоћом; цене и начина како се издаје вода; климатских прилика; величине индустријских предузећа, јавних купатила, водоскока и др.

У великим градовима Северне Америке троши дневно 300—600 литара на становника,