Srpsko kolo

Стр. 6.

СРПСКО коло

Год. I.

руди бране нове насељене крајеве и крв своју пролијевају за нову отаџбину своју. Ми ћемо имати придике, да о том насељавању још више коју кажемо, а сад ћемо да кажемо коју, како су се доседили Срби у Сријем, Бачку и Банат. Они су се, како смо већ рекли доселили касније у те крајеве, него ли Срби у Карловачку и Банску Крајину, јер прва српска насељења у Л.ику и Крбаву споммњу се око г. 1490., а двјеста година касније истом доселише се Срби у Сријем, Бачку и Банат под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. А ево у кратко, како је и то било: Прије двјеста и двадесет година сузбије дарска и хришћанска војска Турке од Беча, који су чак дотле били продрли, и потисну их из Угарске, Славоније, Хрватске и Далмације. Послије шест година продре царска војска махом у Маћедонију. Тадје био аустријски цар Леополд први (I.) и он помисли тада, да је куцнуо час, да се Турци прогнају у Азију. Зато позове прије двјеста и тридесет година (6. априла 1690) све народе. по Србији, Бугарској, Маћедонији, Албанији да листом устану на Турке. Ако устану, обрече им велика обећања. На овакав позив и обећања одазваше се и Срби. У то вријеме имали смо ми свог српског патријарха у Пећи (у Старој Србији), по имену Арсенија III. Чарнојевића, и он је био главни, који је позивао Србе да устану на оружје против Турака. Срби листом устадоше и пристадоше уз царску војску. Али ратна срећа изневјери царску војску и Турци продријеше опет до Биограда, и царску војску потиснуше са свијем с ове стране Дунава. У тој неприлици не оста друга ни српскоме народу, него бјежати испред Турака, заједно с царском војском, јер су Срби и чули и видјели, како Турци поклаше Арбанасе, који се придружише ћесаровој војсци. Патријарх Арсеније крену с више својих владика, свештеника и калуђера и у љето исте године дође до Биограда у нади, да ће се опет повратити на своја остављеаа огњишта. Кад су видјели, да ће морати и преко Дунава на ову страну, одлучи патријарх Арсеније III. Чарнојевић, да се више и не враћа натраг с народом, него да се наеели по Сријему, Бачкој и Банату. Зато он пошље у Беч своју десну руку Исаију Ђаковића, каснијег јапопољског владику (у арадској жупанији) аустријском цару Леополду у Беч да му поднесе молбу да се Србима обећа и ујамчи, да им се неће ди рати у вјеру и заков, да слободно држе своје празаике по староме календару и да могу слободно између себе бирати и ностављати архијенископа (владику над владикама), и тај нрхиепископ да ииа власт над свијеи православнијем црквама. Ову молбу прими цар и прије двјеста тринаест годипа (21. августа 1690.) признаде све то, ^аде нам повластицу или како се друкчије зове привилегију и царски потпис да ће тако бити. Кад је то добио, пријеђе патријарх Арсеније III. с народом у Сријем, Бачку и Банат да брани те земље од Турака, а паша дједовипа око Косова Поља изгуби толико српског народа, да се по њој шире Турци и Арнаути и даве ону српску рају, која тамо остаде све до данашњега дана. А да смо много трпјели и у новој отаџбипи од онда до данас, и то сте чули од ваших старих, а и о томе ћемо ми доста говорити. Слика,

коју доносимо, представља сеобу српску у ове крајеве. На њој се види патријарх Арсеније Чарнојевић, с лијеве му стране Исаија Ђаковић, пред војском војвода Јован Монастирлија, а пред свима јунак Србин калауз (путовођа).

Зашто се есод нас не узимају ове године момци у војску. Ви знате, да сваке године с пролећа узимају у војску оне момке, који су у двадесет првој години. Момак дође пред оне, који су одређени да узимају у војску, пред војничку комисију (поверенство), лечници га прегледају, па ако је момак врстан, узму га, а ако није, кажу му да дође опет до године, и тако га зову три године. Ако момак већ код првог прегледања (визитације) није никако за војску, они га ослободе за увек, а момак плаћа таксу зато што не носи пушке. То сввј што смо рекли, обично велимо кратко: момак иде на асентацију или на ревизију, како се понегде каже. Те нове момке, регруте (рекруте), новаке одреде или у заједничку војску, или у домобранство или у војску поморску. За ту саму заједничку царску и краљевску војску треба сваке године сто и три хиљаде и сто момака (103.100). Ове године, као што вам је познато, није било асентације од пролетос па све до данас. Како то и зашто то, питаћете, и ево вам одговора, који ћемо почети мало из даље, да буде разумљивији: Држава, у којој живимо зове се АустроУгарска. Она није једна држава, него је састављена из две половине. Једна се половина зове Аустрија, а друга Угарска. (Угарска се опет састоји из две државе: из краљевине Угарске и краљевине Хрватске - Славоније). Кад треба дакле да буде асентација, онда сваке године ваља да народ допусти да се узме онолики број рекрута *у војску, колики смо казали, да је потребан.