Srpsko kolo

Год. I.

СРПСКО К0./10

Стр.

Па зато Турци иод Муратом другим (II.) седамдесет и четир године послије Еосова, то јест г. 1463. освојише дијелу Босну, ухватише пошљедаег краља босанског Стевана Томашевића и посјекоше га, земљу и градове поробише и попалише, па као што су прије Србију, тако сада и Босну претворише у своје пашалуке и санџако. Кад су се Турци утврдили у Босни, није им више ништа сметало, да продиру и упадају, прелазећи преко Уне и Саве, у сусједне хрватске покрајине, па су и те крајеве претворили у праву пустош. Градове освојише и разорише, вароши, села, цркве, куле и дворове поробише и попалише, народ хрватски, који је ту живио, клаше и у ропство одводише. Од онога, што утече сабљи и конопцу нешто побјеже у врлети и пећине и неке градове, што их Турци не узеше, а многи се народ расели и разбјежа на

«ве стране. Једва је прошло било сто година, како је Босна била пала под Турке, па су и ови крајеви били права пустош са нешто мало народа. Турци почеше продирати чак и у Крањску и Штајерску, у краљевину Угарску, те прије триста седамдесет и седам година (1526.) у мохачкој битци, уништише угарску војску. Годину дана послије те мохачке битке изабра краљевина Угарска и краљевина Хрватска себи за владара аустријског надвојводу Фердинанда првог, и онда се поче озбиљније мислити, како би се бранили ови крајеви од Турака. Оно нешто домаће војске, којом заповиједаху хрватски банови, и помоћна војска из аустријских земаља, под командом царских ђенерала, заузе по овијем крајевима све важније градове и куле, које још нијесу били Турци узели, неке разорене градове оправише, па се стадоше

бранити и борити против Турака. Али је то све слабо било против силе турске, јер не бјеше наоколо народа. Ваљало је тражити томе лијека. Зато домаћи хрватски банови и царски ђенерали стадоше позивати наше дједове Србе из сусједних земаља, које су Турци заузели, а особито из Босне, да се селе у ове опустошене крајеве по Хрватској и Славонији. А звали су наше старе зато, да их они бране својим десницама од Турака. Обећавали су они њима све што се могло обећати. Обећавали су, да досељени Срби неће бити ничија раја ни кметови, већ да ће све оне земље, које опи одбране, добити баш као своју праву својину. Обећавали су им, да неће плаћати ни десетине ни других пореза, него да ће се нашим дједовима Србима плаћати још из царске благајнице. На оваке позиве и обећања прелазио је силни срп-

ски народ испод турског јарма и смијештао се на она земљишта у Хрватској, гдје и данас живи. Скоро за сваку и најмању српску насеобину јављано је самоме царскоме двору, одакле је онда одређивано, гдје ће се који рој смјестити и населити. Прве сеобе српске биле су одмах послије пада Босне (г. 1463.), кад су опустошене Дика и Крбава. Одмах се почео насељавати српски народ у те опустошене крајеве, и зна се поуздано, да је већ крајем пегнаестог вијека (г. 1480.—1500) било Срба већ око Модруше и Огулина. И од тог времена па све касније, непрестано кроз двјеста година, насељавали су Срби крајеве горњо-карловачкога владичанства. И сад ето видите, да су наши стари дошли овамо као јунаци, позивани су, да се насељавају, јер су крајеви били пусти. И они су долазили, да с оружјем у

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.