Srpsko kolo

Стр, 4.

СР1ГЖ0 КОЛО

Год. II.

Ропство Јанковића Стојана. Кад 'но Турци Котар поробише, Похараше дворе Јанковића, Заробише Смиљанић-Илију, Заробише Јанковић-Стојана; — У Илије млада оста љуба, Млада љуба од петнаест дана; У Стојана млађа оста љуба, Млађа љуба од недеље дана У Стамбол их одведоше Турци, Поклонише цару честитоме. Тамо били за девет година. И десете за седам месеци, Тамо их је царе потурчио, Код себе им дворе саградио. Ал' беседи Смиљанић Илија: „Ој Стојане, да мој мили брате, „Сутра јесте петак, турски светац, „Цар ће отић' с Турцима у шетњу. „А царица с булама у шетњу ; „Већ ти кради кључе од ризница, „Ја ћу красти кључе од арова, „Пак да пуста блага награбимо, „Да узмемо два добра коњица, „Да бежимо у Котаре равне, „Да гледамо робље неробљено, „Да љубимо лице нељубљено". И ту су се браћа послушала. Кад освану петак, турски светац, Оде царе с Турцима у шетњу, А царица с булама у шетњу; Стојан краде кључе од ризнице, А Илија кључе од арова, Награбише небројена блага, Па узеше два добра коњица, Побегоше у Котаре равне. Кад су били близу до Котара, Ал' говори Јанковић Стојане: „0 Илија, да мој мили брате! „Иди, брате, двору бијеломе, „А ја идем моме винограду, „Винограду, моме рукосаду, „Да прегледам мога рукосада: „Ко га веже, ко ли га залама, „Коме ли је допао у руке?" Од' Илија двору бијеломе, Стојан оде своме винограду; Нађе мајку Јанковић Стојане, Нађе мајку у свом винограду; Косу реже остарила мајка, Косу реже, па виноград веже, А сузама лозицу залива, И спомиње свог Стојана сина: „Ој Стојане, јабуко од злата! „Мајка те је већ заборавила, „Снахе Јеле заборавит' нећу: „Снахо Јело, неношено злато!"

Божио је Јанковић Стојане: „Божја помоћ, сиротице стара! „Зар ти немаш никога млађега, „Да тебека виноград уради, „Већ посрћеш стара и невољна?" Она њему боље одговара: „Жив ми и здрав, делијо незнана, „Немам, рано, никога млађега, „До Стојана јединога сина, „Њега једног заробише Турци, „А и њега и Илију мога, „Стојанова брата стричевића; „Од Илије млада оста љуба, „Млада љуба од петнаест дана; „Мог Стојана млађа оста љуба, „Млађа љуба од недеље дана; „Моја снаша, адамско колено, „Чекала га за девет година „И десете за седам месеци, „Данас ми се млада преудаје: „Ја не могох од јада гледати, „Већ побегох саду винограду". Кад је Стојан разумео речи, Брзо оде двору бијеломе, Заста тамо кићене сватове. Лепо су га свати дочекали, Како с коња, таки за трпезу. Кад се Стојан вина понапио, Поче Стојан тихо беседити: „Браћо моја, кићени сватови! „Је ли тестир мало попевати?" Говоре му кићени сватови: „Јесте тестир, делијо незнана, „Јесте тестир, а да зашто није?" Кличе Стојан танко гласовито: „Вила гнездо тица ластавица, „Вила га је за девет година, „А јутрос га поче да развија; „Долети јој сив зелен соколе „Од столице цара честитога, „Па јој не да гнездо да развија". Том се свати ништа не сећају, Досети се љуба Стојанова, Отпусти се од ручна девера, Брзо оде на горње чардаке. Па дозива сеју Стојанову: „Заовице, рођена сестрице! „Ево т' браца, господара мога!" Кад зачула сеја Стојанова, Она стрча доле низ чардаке, Трипут совру очима прегледа, Док је брацу лице угледала, А кад брацу лице угледала, Руке шире, у лице се љубе, Једно друго сузама умива Од радости и од жеље живе. Ал' говоре кићени сватови: „Господару, Јанковић-Стојане: