Srpsko kolo

Стр. 4.

СРПСКО коло

Год. II.

Крсташ га је барјак поклопио, Побратиме, до коња алата; На барјаку од злата јабука, Из јабуке од злата крстови, Од крстова златне ките висе, 45 Те куцкају Бошка по плећима. Примаче се царица Милица, Па увати за узду алата, Руке склопи брату око врата, Пак му поче тихо говорити: 50 „О мој брате, Бошко Југовићу! „Цар је тебе мени поклонио, „Да не идеш на бој на Косово, „И теби је благосов казао, „Да даш барјак, коме тебе драго, 55 „Да останеш са мном у Крушевцу, „Да имадем брата од заклетве." Ал' говори Бошко Југовићу: „Иди, сестро, на бијелу кулу; „А ја ти се не бих повратио, 60 „Ни из руке крсташ барјак дао, „Да ми царе поклони Крушевац, „Да ми рече дружина остала: „Гле страшивца, Бошка- Југовића! „Он не смједе поћи у Косово 65 „За крст часни крвцу прољевати „И за своју вјеру умријети." Пак проћера коња на капију. Ал' ето ти старог Југ-Богдана И за њиме седам Југовића, 70 Све је седам устављала редом, Ал' ниједан ни гледати не ће. Мало време за тим постајало, Ал' ето ти Југовић-Воина, И он води цареве једеке 75 Покривене са сувијем златом, Она под њим увати кулаша, И склопи му руке око врата, Па и њему стаде говорити: „О мој брате, Југовић-Воине! 80 „Цар је тебе мени поклонио, „И теби је благосов казао, „Да даш једек' коме тебе драго, „Да останеш са мном у Крушевцу, „Да имадем брата од заклетве." 85 Вели њојзи Југовић Воине: „Иди, сестро, на бијелу кулу; „Не бих ти се јунак повратио, „Ни цареве једеке пустио, „Да бих знао, да би погинуо; 90 „Идем, сејо, у Косово равно „За крст часни крвцу прољевати „И за вјеру с браћом умријети." ГТак проћера коња на капију. Кад то виђе царица Милица, 95 Она паде на камен студени, Она паде, пак се обезнани; Ал' ето ти славнога Лазара,

Када виђе госпођу Милицу, Уд'рише му сузе низ образе; 100 Он с' обзире с десна на лијево, Те дозивље слугу Голубана: „Голубане, моја вјерна слуго! „Ти одјаши од коња Лабуда, „Узми госпу на бијеле руке, 105 „Пак је носи на танану кулу; „Од мене ти Богом просто било! „Немој ићи на бој на Косово, „Већ остани у бијелу двору." Кад то зачу слуга Голубане, 110 Проли сузе низ бијело лице, Па одсједе од коња Лабуда, Узе госпу на бијеле рз^ке, Однесе је на танану кулу; Ал' свом срцу одољет' не може, 115 Да не иде на бој на- Косово, Већ се врати до коња Лабуда, Посједе га, оде у Котово. Кад је сјутра јутро освануло, Долећеше два врана гаврана 120 Од Косова поља широкога, И падоше на бијелу кулу, Баш на кулу славнога Лазара, Један гракће, други проговара: „Да л' је кула славног кнез-Лазара? 125 „Ил' у кули нигђе никог нема?" То из куле нитко не чујаше, Већ то чула царица Милица, Па излази пред бијелу кулу, Она пит§ два врана гаврана: 130 „Ој Бога вам, два врана гаврана! „Одкуда сте јутрос полећели? „Нијесте ли од поља Косова? „Виђесте ли двије силне војске? „Јесу ли се војске удариле? 135 „Чија ли је војска задобила?" Ал' говоре два врана гаврана! „Ој Бога нам, царице Милице! „Ми смо јутрос од Косова равна, „Виђели смо двије силне војске; 140 „Војске су се јуче удариле, „Обадва су цара погинула; „Од Турака нешто и остало, „А од Срба и што је остало, „Све рањено и искрвављено." 145 Истом они тако бесјеђаху, Ал' ето ти слуге Милутина, Носи десну у лијевој руци, На њему је рана седамнаест, Вас му коњиц у крв огрезао; 150 Вели њему госпођа Милица: „Што је, болан, слуго Милутине? ; ,3ар издаде цара на Косову?" Ал' говори слуга Милутине: „Скин' ме, госпо, са коња витеза, 155 „Умиј мене студеном водицом,