Srpsko kolo

Стр. 2.

СРПСКО КОЛО

Год. III.

земљу и народ то и то, а не тиче нас се ни Беч ни Пешта. На жалост, така се рђава политика код нас у Хрватској и Славонији водила увијек. Такови су били наши политичари и државници и г. 1848. кад се наш народ против Мађара тукао за Беч, касније. се Беч и Пешта погодили, а нас обојица лупили шаком по глави. Тако је било увијек, тако ће бити ваљда и сада, јер земљу нашу заступају људи, који се туђину за своју личну корист удварају, а код куће народу не даду права, него узимају и оно што има.

К р с т. „Мили боже и божићевање, Што то паде крст са наше цркве? Је л' нас стара вјера изнедала, Дође л' земан да се потурчимо?" — Крст је часни са врх куле пао, Кад је пао већма засијао, Пак он збори тихо апостолски: Н'јесам пао да ме одбјегнете, Већ сам пао да ме подигнете, Да вам кушам и вјеру и снагу. Дижите ме, дјецо мученици, Дижите ме себе подижући, Припоменом Лазареве главе, Благословом светитеља Саве." „Снохватице" Змајовине.

Српока повЈест, 10. Ц,ар Стеван Ррош. (Од год. 1365.-1371.). На самрти постави цар Душан за савјетцика младом Урошу свога тајника, великаша Вукашина Мрњавчевића. Вукашин је био мудар, вјешт човјек, па је Душан држао, да ће он бити ваљан помоћник Урошу. Урош се ни у чем није увргао на Душана. Кад је Душан умро, било му је деветнаест година. Да је он шта био налик на Душана, могао је у тим годинама људски владати, гвозденом руком управљати државом. Али он је био нека добричина, миран, неодлучан, млакоња. То су и великаши знали, па чим Душан заклопи очи, дигоше главу. Сваки се у свом крају прогласи за самосталног владара, не слушајући ни у чем Уроша. Тако уради Синиша, Душанов брат по оцу, војвода Оливер, Прељуб, Баоша и Ђуро Баошић, Никола Алтомановић Војиновић. Да је Вукашину било стало до царевине и Уроша, он би већ био могао с Урошем заједно укротити великаше, али и Вукашин је са својом

браћом наумио да постане самосталан господар, да се одметне од Уроша. И збиља Вукашин се прогласи за краља, а браћа му Гојко и Угљеша за господаре у својим крајевима. Тако Урошу не остаде ништа од читава царства. Да зло буде још веће ударе на Србе Мађари, отму Сријем, Биоград, Мачву, бан босански отме Хум (садашњу Херцеговину), а и из Далмације морадоше Срби узмакнути пред Мађарима и Мљечићима. Ето такво расуло и пропаст настаде у силној Душановој царевини само неколико година иза његове смрти. Од силне српске државе постаде сијасет малих државица, слабих, које су се клале међу се и крвнички мрзиле. Кад би непријатељ навалио на једну, друге су мирно гледале, а непријатељ би ону једну, саму за се, лако свладао, па би ударио на другу и тако редом. Великаши као да су били обневидили, заслијепили. Баш и том часу, кад је умро цар Душан и српска се царевина раздроби.\а у сијасет државица почеше Турци из Азије преко мора све више навирати у Европу. Ми већ знамо, како су грчки цареви цариградски звали у помоћ турске чете из Азије против цара Душана, плаћајући им мјесечну плаћу. Турцима се допадоше земље у Европи, али док је Душан био жив, не могоше се угнијездити у њој. Да је Душан остао жив и освојио Цариград, они то никад не би могли учинити. Али кад он умрије, они се угнијезде у једном грчком граду на морској обали и почну се као талас све даље ширити. Српски великаши, кољући се међу се, нису то ни опазили, док Турци не закуцаше на њихове међе. Сад се великаши сјетише, да је зло дошло сасвим близу и да би требало Турке натраг протјерати. И збиља краљ Вукашин позове у бој против Турака све српске великаше. Али му се придружише само великаши на југу Душанове царевине. Скупи се српска војска од шездесет хиљада момака. Војска сретно побије Турке у једном мањем крешеву, и пријеђе ријеку Марицу. Срби весели, што су побиједили једном и уздајући се у сигурну велику побједу, постану немарни, нису постављали свуда стража. Турци улуче згодну прилику, па науме да на Србе изненада ударе. Цар Мурат био је у то доба у Азији, ратовао тамо. Турском војском у Еуропи, у граду Дринопољу заповиједао је војвода Лала-Шахин. Он удари са свом својом силом, која је била много мања од српске пред саму зору на српску војску, која је је безбрижно спавала. Срби нису имали стража на све стране, које би објавиле турски долазак. Тако Турци груну изненада на поспале Србе. Срби збуњени, буновни не могоше се људски бранити, почеше се онако у мраку међу се бити. Настаде тако страшни покољ,