Srpsko kolo

Год III.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

Стеванове, већ је и Вука Бранковића истјерао и"з његових земаља и дао их Стевану. Тако је Србија опет била велика као и за цара Лазара, а Стеван ће њу још увећати. Стеван је помагао Бајазита у свима његовим бојевима, јер му је задао ријеч. Али се приближи и Бајазиту крај. Страшни господар Монгола, Тамерлан (Срби га зову: Демир) ; који је покорио читаву Азију, науми покорити и Бајазита. Са војском од осам стотина хиљада момака удари он на Бајазитову земљу. Бајазит је имао четири стотине хиљада момака. Уз Бајазита била је и српска помоћна војска под Стеваном Високим и у њој пет хиљада љутих оклопника, који су вриједили више од педесет хиљада друге лаке војске. Код Ангоре се заметну крвави, страховити бој. Срби су чинили чудеса од јунаштва и прекрили се славом бесмртном. Сви они, који су писали о том боју још у оно вријеме кад је он био, не могу се нахвалити Срба. Тако један пише: Само један син Лазарев држао се са својом војском храбро. Кад је то видио Демир, рекао је: Гле, како су љути и помамни они дервиши! А неко му је од саветника његових рекао: Нису оно дервиши, већ хришћани. Тада и Лазарев син опази, да сам себе узалуд мори, борећи се тако страсно. Јер су већ и сами Турци и сви навалили у бјежање. У том боју буде заробљен Бајазит и Оливера, јер је њу Бајазит и у бој собом водио. Бајазит умре у ропству. Стеван се пошто искупи сестру, вратио кући са преполовљеном својом војском. Док је Бајазит живио, он је држао њему задану ријеч. Кад је он умро у ропству био је Стеван слободан од задане ријечи. Турци су страшно страдали у боју код Ангоре. Уз то се синови Бајазитови: Сулејман, Иса, Мехмед и Муса стану као бијесни вуци клати међу се око тога, ко ће бити султан над свима Турцима. Сад је Стеван држао, да је згодно вријеме, да се Турци протјерају из Еуропе. Али српска .неслога и немар осталих хришћанских држава ометоше то. Против Стевана се побунише синови Вука Бранковића: Ђурађ и Лазар, па још и рођени брат Стеванов Вук, млађи син цара Лазара. Ето, зашто Стеван није могао ударити свом силом на завађене Турке. Ипак је Стеван подоста земље од Турака отео, потукао их више пута и постао слободан, престао им плаћати данак и помагати у боју. Послије смрти свог сестрића Балше заузео је Стеван и Зету, данашњу Црну Гору. У тој својој земљи, много већој него што је била цар Лазарева држава увео је Стеван ред, правду, ширио у њој школе и знање, дизао цркве и манастире, унио у њу благостање. Пријестоница му је била град Биоград, који је он био повратио од Мађара.

Испрва се звао кнезом, док му грчки цар није дао наслов десчота и овјенчао га вијенцом деспотским. Умро је године 1427. Сва је Србија закукала за њим и у црно се завила. Нестаде доброг, јуначког сина мученика цара Лазара. Све је обузела зла слутња и страх од будућности. За његове владе српски се народ почео опорављати од биједа и невоља. Послије његове смрти оне ће се опет оборити нањ. Ево што наш српски народ прича о Стевану Високом: Послије смрти свога оца побјегао је Стеван Високи у Московску, па послије неколико година од онуда с војском преко Мађарске дошао у Србију, и с Турцима се био, и надвладавши их и претјеравши преко мора, бацио за њима свој буздован у море, говорећи: „Кад овај буздован изишао на сухо, онда се и Турци вратили амо". А буздован одмах сам изиђе на бријег. У том му се јави анђео говорећи: ,,И ти можеш и коњ ти може, али ти Бог неда".

ЈакшиЋи кушају љубе. Пију вино два Јакшића млада: Јакшић Митар и Јакшић Богдане; А кад су се понапили вина, Јакшић Богдан Митру бесједио: „Јакшић Митре, мој мио брајане! 5 „Док ми, брате, скупа пребивасмо „И мајка нам двори управљаше, „Тад' се наши двори бијељеше, „И гости нас често походише, „Походише Сријемски кнезови, 10 „И сам главом српски цар Стјепане; „А како се, брате, растадосмо, „И љубе нам двори управљају, „Тако наши двори потавњеше, „14 гости нас, брате, оставише, 15 „На походе Сријемски кнезови, „Нит' сам главом српски цар Стјепане; „Та с кога је? да од Бога нађе!" Јакшић Митар брату бесједио: „Јакшић Богдан, мој мио брајане! 20 „То је, брате, с твоје вјерне љубе, „С Вукосаве, да од Бога нађе!" То Богдану врло мучно било, Пак је Митру тихо бесједио: „Јакшић Митре, мој мио брајане; 25 „Ходи, брате, да кушамо љубе, „Да вицимо, ил' је с моје љубе, „Ил' је моје, ил' је, брате, с твоје." Што рекоше, то и учинише: Отидоше Богданову двору ; 30 Богдан оде к љуби у тимаре, Митар оста двору на пенџеру, Да он слуша, што ће бесједити. Јакшић Богдан љуби бесједио: