Srpsko kolo

Стр. 2.

СРПСКО коло

Год. 1П.

Тако је и с народима. Бог је створио више народа, сви су људи, али сваки на своју руку и закон. Један црн, други жут, трећи бијел и тако даље; један Србин, други Мађар, трећи Хрват и тако даље. Силом можеш двадесет народа натјерати, да буду у једној држави, али и у њој сваки стане у свој ћошак, сваки се збија уз свог рођеног, сваки бјежи свом јату. То је Бог усадио у људску душу, тако мора бити. Па није ни с нама Србима у овој држави друкчије. Ко на карти зна читати, а зна у којим крајевима живе Срби, видјеће, да се наш српски народ, кад се по својој несрећи досељавао овамо, збијао један уз другог и није се одмицао предалеко од браће, која остадоше на старом огњишту. Како је било у почетку, тако је остало све до сад. И у највећој невољи, кад су српски народ католичили и унијатили, по Лици, па тамо око Карловца, па око Пакре, Марче, Крижеваца, у Славонији, наш се народ заједно бранио од те невоље, као и од насртаја турских. Па и сад је тако. Народ је почео пропадати. Требало је пружити прилике најпотребнијима, да се помогну, кад то држава не ради. И Срби сс почеше купити око српских земљорадничких (ратарских) задруга. Заокупио нас туђин трговац и занатлија. Срби се сложише, основаше српско друштво „Привредник", које се брине да трговци и занатлије буду дјеца српског народа. Већ доста Срба ратара нема земље да могу живјети. И већ Срби народни пријатељи, размишљају да оснују друштво српско, које ће куповати веће комаде земље, па их парцелирати и под повољне увјете дијелити међу Србе ратаре, који немају земље, а не могу је купити готовим, и не знаду гдје би је купили. За годину двије ето и тога. Порези велики, управа није добра, читав народ нема права да бира сабор и да рекне, како треба државом управљати, у закону није Србину зајамчено, да се смије слободно Србином називати, да се смије својом српском заставом служити, није српска православна вјера сасвим изједначена са католичком и тако даље, доста тога има. Али се сложише Срби, ваљана господа и ратари, па основаше српску народну самосталну странку, која ће се бринути, да све што не ваља у држави поправи, да српском народу одлане, да и народ једном почне живјети. Та српска народна самостална странка приредила је у много котарева и општина, гдје има велики број Срба скупштине, на којима су народни људи говоријЈИ народу, како треба радити, да се српском народу помогне. Свака таква скупштина између ратара и народне господе у

том крају изабрала је одбор, који ће се бринути у свом котару за све, што ваља радити, да се народ тргне и да се спрема, како ће уредити државу онако, како је њему корисно. Властима то није мило, па су у неким мјестима забраниле, да се држе скупштине српске народне. самосталне странке. Али ће она опет приређивати скупштине, гдје нијесу до сад држане, а и тамо гдје су већ држане. Треба све Србе обавијестити и сложити их у једно велико ■српско коло. У сваком котару мора бити одбор српске народне самосталне странке, који ће се бринути за народне послове у свом котару. Српска народна самостална странка има и својеновине „Нови Србобран" и „Српско Коло". Тако су се Срби у свему почели скупљати у српска друштва, да сами себи помогну, јер „туђа помоћ наплата је скупа", „уздај се у се и у своје кљусе". А тако и мора бити. Може Хрват, па и Шваба волити Србина, али нема тога, који ће Србина волити једнако, као свог Швабу и Хрвата. Има и Срба, који воле Хрвата, Швабу, и кога другог, али сваки Србин помогао би прије Србину у невољи, него другом, јер тако крв и срце заповиједа. Само одрођени и покварени Србин не би то урадио, а и таквих има. Пошли смо дакле добрим путом. Али гдје је среће, ту је и несреће. Враг не спава. Срби се таман почели окупљати у своју српску странку, - а нашао се неко, ко поче уносити забуну међу Србе, и то особито у Славонији. То су вође хрватске пучке сељачке странке : новинар Стјепан Радић, тајник „Хрватске Матице" Антун Радић, адвокат Шуперина, трговац Стијић и друга хрватска господа и ратари Они почеше залазити међу Србе, позивати их на своје скупштине и увлачити у своју хрватску странку. Има свакојаких људи, па и Хрвата, којима није мило, да се Срби удруже, да буду јаки, већ су ради да Србе раставе и лакше похрвате. Праве се они пред Србима слатки,. мили, насмијани, то јест пред онима, који их не познаду. „Ходите ви с нама у једну странку, ми смо вами пријатељи, ми ћемо вама ово и оно...." Све они тако, док се не дочепају власти, а онда удри по Србима. Бивало је то већ доста пута. Још кад су се наши несретни прадједови насељавали овамо, обећавао је Србима цар Леополд много, а међу осталим, да Србима неће управљати ни Мађари ни ико други, већ српски војвода, кога ће народ бирати и скидати. Велисе: царска се не пориче. Али дошли други цареви, па порекли. Дакле ни онда нијесу смјели наши стари вјеровати свему.