Srpsko kolo

<5тр. 2.

нити, премЈештати, пензионирати, ако не суде људима, како је мило властима, већ по правди Бога истинога и по закону. Здружена опозиција тражи и то, да свака вјера буде слободна, а не да једна буде над другом. Тражи да сваки народ у земљи буде раван другоме, једнака права за све. Тражи и бори се, да државна власт поштује светињу кућњега прага, то јест да власт не смије без нарочите дозволе суда унићи у кућу, нарочито не ноћу, и предузети какву истрагу или преметачину. Да државна власт не смије одредити, да се на поштама заустављају и отварају писма. Да се ради заштите против самовоље чиновничке уведе управни суд, какви имају и друге напредне земље, а наша нема ни до данас. Здружена ће се опозиција борити да у опћинама, котарима и жупанијама одлучује народна воља. То јест, да у опћинским одборима или вијећима, котарским и жупанијским скупштинама одлучују од народа изабрани заступници, да они слободно бирају и постављају чиновнике, а не да их државна власт именује. Надаље ће здружена опозиција тражити, да опћина не врши државних послова, који су на њу пренесени, као што је убирање државних пореза и друго. За таке ствари нека се поставе засебни државни чиновници, а опћина да нема посла и огромнога трошка с тијем. Тражиће, да се законом заштити сељачки посјед, па да се један дио имања, који је сељаку потребан за живот, не може продати ни за порезе ни за дугове. Да се створе закони против лихвара (кајишара), који гуле народ великим каматима на зајмове. Гледаће да држава даде народу зараде, да се не сели у туђи свијет. Радиће на томе, да се донесу напредни закони у обрану зрадника, за заштиту њихова здравља и живота. Захтијеваће, да се не дијеле плаће неправедно као данас, па да виши чиновници имају лијепе плате, а нижи немају хљеба за се и за породицу. Нарочито ће гледати да се учитељима даде онака плаћа, као што они заслужују. Настојаће, да се прошири наша државна самосталност, па да својим земаљским приходима одлучујемо ми сами, а не други. Тражиће да се Далмација сједини с Хрватском и Славонијом, и да се народу српском зајамчи равноправност и слобода. То је оно, за што ће се здружена српска и хрватска опозиција борити. На народу је да је помогне на изборима, па да она дође у већини у сабор и оствари ово, што је народу обећала, то јест изврши свој програм.

Ороона повјест. Свршетац првог хЈстанца (1804—1818 г.). Несретна 1809. година прошла је ипак без велике штете, а у главном за то, што у најтежем часу Руси . провалише из Влашке преко Дунава у Турску. Турци морадоше дио војске из Србије бацити на Русе, а тим Србима одлану, те они опет протјераше Турке из оних крајева, у које су били продрли. Штета је грдна у том, што се омете српски план, да се освоје сви српски крајеви што су још били под Турском и да се сједине са Србијом у велику српску државу. Ту штету тешко ћемо моћи прежалити. У 1810. години наставе се жестоки бојеви. Код Варварина потукоше Срби под Карађорђем Куршид-пашу са тридесет хиљада момака, а код Лознице бошњачку војску од четрдетет хиљада. У Лозници се јуначки бранио са шаком људи Богићевић Анто, док не стигне у помоћ Карађорђе, те га избави. А на варваринском пољу подијелио је Србин Јово Курсула мегдан са једним Арапином из турске војске, грдном људином и погубио га. Све је то народ српски опјевао у јуначким пјесмама. Читаве године били су Срби сретни те размакоше на све стране границе Србијине. Да је било слоге међу главарима ова срећа не би оставила Србије. Али војводе се почеше свађати и отимати за власт. Због те свађе бише протјерани из Србије Петар Добрњац и Миленко Стојковић, два непобједна јунака, соколови који су небројено пута смлавили Турке и у танчине познавали јужно-источну границу Србије, те је бранили увијек, као нико прије ни послије. Њихово прогонство много је послије шкодило Србији, јер их нико није могао замијенити. Мана им је била, што су хтјели да отму власт од Карађорђа. Читава 1811. година ггрошла је у кавзи. 1812. године удари силни француски цар Наполеон на Русију. Руси морадоше склопити мир с Турском, само да могу сву војску своју бацити на Наполеона. У том миру, уговореном у Букурешту, у Румуњској, уговоре Руси за Србију, да Срби сами управљају Србијом, турска војска да буде само у тврдим градовима, а Срби да плаћају султану данак, који ће сами побирати и слати. Али кад Турци видјеше, како Наполеон притијесни Русију, наумише да употријебе ту прилику, кад су Руси забављени својом невољом, па да смлаве Србију. Не хтједоше ни чути за букурешки мир, већ затражише од Срба, да опет буду раја. Тако дође 1813. до страшних бојева. Од Босне кренуше на Србију на 130 хиљада Турака под везиром босанским, од Ниша