Srpsko kolo

Стр. 4.

СРПСКО коло

Год. IV.

Зашто неки од Хрвата Србе зову Власима. Нас Србе зову неки Хрвати (присташе Старчевићеве странке права) и потурчени Срби Власима. Откуд су нас Србе прозвали Власима, кад су Власи у краљевини Румуњској, а то је далеко од нас? Ово треба да знамо и сами, па да и другом умијемо одговорити, кад нам каже да смо Власи. Кад су се Срби, прије хиљаду триста година, доселили у крајеве гдје сада живе, нашли су ту доста Латина, управо разних полатињених балканских племена. Испред Срба склонили су се остатци тих племена у шуме и брда. Ту су се почели бавити само сточарством, јер поља није било за обрађивање, а у равницу нису смјели од Срба. Срби су та племена звали Власима, па како су се ти Власи само бавили гајењем стоке, почели су Срби звати сваког оног који се бавио сточарством Влахом. Тако су сами Срби почели звати и оне Србе који су се бавили само сточарством Власима. Тако у многим својим законима и писмима, која се до сад сачуваше, српски краљеви и цареви називају народ који се бави само сточарством Власима, макар да су то били Срби. Најзад су и сами ти људи, који су се бавили сточарством, почели себе називати Власима, ма да нису знали ни ријечи влашки, нити су били влашке крви. Кад је рекао такав човјек: Ја сам Влах, било је то толико као да је рекао: Ја сам сточар. Па како се српски народ у старије доба, а у Горњој Крајини, на примјер, све доскора, бавио више сточарством него обрађивањем земље, почели су Срби грађани и племићи све ратаре Србе звати Власима, па и ратари су се сами стали тако називати. Тако је ријеч Влах у српском народу постала исто што и ратар. Ријеч Влах, дакле, значи човјека ратара, човјека, који гаји стоку и обрађује земљу. Правих Влаха има још и сад нешто у Старој Србији и Маћедонији, одакле смо се и ми доселили овамо, гдје живе помијешани са Србима. Они говоре влашки и баве се још и сад више сточарством. Ето, тако је постао назив Влах. Кад су Срби долазили у ове крајеве, те су их питали шта су они, одговорили су да су Срби и Власи, то јест Срби ратари. Због тога их и учени туђинци, који су у оно доба писали књиге о животу у овим крајевима, зову помијешано сад Србима а сад Власима. Они онда нису знали откуд та ријеч Влах и шта значи, па су у својим књигама начинили читаву збрку, називајући Србе, један народ, једанпут Србима, а други пут Власима.

Тако су, ето и туђинци, чувши то од нас, почели нас звати Власима. Како је у старије вријеме ратар био презрен јако, зато је и сад та ријеч Влах у устима туђинаца пуна презира и ругања за нас Србе. Зову нас тако, кад хоће да нас увриједе. Ето, сад знамо откуд нас Србе зову Власима и ако не знамо ни ријечи влашки, и ако немамо у себи влашке крви, и ако прави влашки народ живи у краљевини Румуњској (Влашкој и Молдавској), гдје га други народи нису затрли и гдје је слободан. Дакако сад нестаје тога назива код нас и сваки Србин ратар зна, да је Србин да српски говори и српски осјећа, да је то његово народно име, којим се дичи и поноси свагдје и на сваком мјесту без икаква страха и зазора.

Народно здравље. ПчЈштање крви. Наш народ још и данас мисли, да „све болести долазе од крви". Ако је ко главобољан: — „крв га заноси"; ако га муче жигови и севотине: — „фиска му насела крв"; ако му трну руке или ноге: — „крв застаје"; ако болује од сипње или које врсте задухе: — „крв га гуши"; ако му се где испне мицина или каква гука: — „крв му се распоганила"; ако му избијају по кожи чибуљице, красте, гнојнице, приштеви и т. д: — „крв му је сувише оштра"; ако жена много рађа: — „јаке је крви"; ако јој се утаји време: — „крв јој се обастрмила"; ако чељаде пропљује крв: — „чисти се" ; ако му се отворе шуљеви: -— „наврла сувишна крв" и т. д. — Крв, па крв! — За све болести и појаве она је извор. Није тешко увидети, да је скроз погрешно, све те разноврсне болести и појаве сводити на један узрок, али би та погрешка нашега сељака била ипак без значаја, да он тим путем не иде још даље. На жалост, он је и у томе доследан, па према свом схватању тих појава тражи им и лека. За то и јесте обична појава, да одмах с пролећа листом креће у мајближе веће место, да „крв пушта". Мучила га је леле зиме, па, једва чега, да је мало оточи. И није му довољно, ако му мајстор „пусти пијавице", или „вади крв" (на купице, чашице, пехаре, рожиће), него тражи да му баш „сече" или „отвара жилу". Бербери*, наравно, зараде ради, примају таке муштерије веома радо, а да се учине сељаку још важнији и да имају образа што више наплатити, отварају им жилу кад-

* По гдекојим крајевима, н. пр. у Црној Гори, не траже ни берберина, ни нарочите жилореџе, него чине то сами једац другом како знају.