Srpsko kolo

Стр. 2.

СРПСКО

коло

Год. VIII.

Има много узрока овом нерађању дјеце. Једни кажу: жене неће да рађају, како би остале дуже лијепе; други, да је то зато, што неће да имају порођајних мука и бриге око отхрањивања дјеце; трећи веле, родитељи се страше, да ће их множина дјеце бацити у сиротињу; четврти наводе ово, пети оно. Шта било да било, главно је, да је ова ствар доказ велике покварености нашег народа. Јер ако ја убијам своју крв у заметку, да будем љепши, млађи, да имам мање бриге и посла, да имам боље шта појести и попити, ја сам више него покварен човјек. Ја сам злочинац, прости убијца, гори од оног што убија из освете или мржње или од глади. А у Лепоглаву нећу, јер своје злочинство сакријемвјешто. Ја газим тиме људске законе, јер они то забрањују. Ја газим закон божји, јер он гласи: „Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме." Тако је Бог говорио првим људима. Ја гријешим и против свог народа, јер отимајући му младо кољено, будуће појасеве народне, осуђујем га на смрт у корист других народа. Али ја и лажем гадно, само да сакријем поганштину своју. Јер нијесу дјеца крива сиротињи, ван лијеност и немар. Код ратара су дјеца баш оно што га диже и богати. Пуна кућа дружине пуни више него празни хамбареве. Ми, који смо живјели на селу, знамо шта је инокоштина, шта је човјек самац. Кад би дјеца била узрок осиромашењу, зар би онда странац долазио међу нас, како би он живио? Па кад у Славонији може да живи 200 хиљада Мађара и исто толико Шваба, Словака, Чеха, Русина, зашто не би могло живјети 400 хиљада Срба, да су их хтјеле Српкиње родити? Ми би могли још много овдје предиковати, корити, ружити, али ми то нећемо. Нећемо стога, јер то не користи. Наш народ пошао је у тим крајевима путем клиским, путем зла. Ви знадете, како се тешко повраћа на прави пут човјек, који пође по злу. Тако је и с цијелим народима. Тај наш народ почео је венути као дорасао храст. Он вене, суши се, отпада му огранак по огранак, док га свега црв не расточи и он се не сурва, да на његову ђубру набуја друго дрво, срчући из његова иструла стабла сокове свога живота. И бадава су ту ријечи, продике. Ту треба нешто друго. Француски народ престао се множити. Сви виде, да је то зло и пропаст. Држава ради све, да томе стане на пут. Ту су награде онима који имају много дјеце, и разне погодности у војсци, служби, ту је порез на нежење и бездјетне родитеље, ту се пише, преклиње. Али то не користи. Народ је пошао путем гријеха, обезумио и срља даље у пропаст, јер ће га

појести народи што се множе као пијесак у мору и лист у гори. Па ако га и не поједу, ако се нађе ко, те га одбрани од лакомих комшија, он ће свеједно изгубити оно прво мјесто међу народима, што га је имао, доћи у други, трећи ред и кумити вјечито друге да га спасу од сусједа. Тако је и са Србима у наведеним крајевима. Нама није толико до Угарске. Срби су тамо увијек били малени према другим народима. Нама је до њих толико, што би заустављали, као предње страже у рату, противника, те се не би могао свом силом оборити на нас, да их је више, да се множе. Нама је више до Славоније, јер она је спојница Срба у доњим крајевима с онима у крајевима горњим. Ако непријатељ ту продре, ако се забије као клин између нас, зло по нас. Раставиће Србе из Горње Хрватске од оних у Сријему, Бачкој, Банату, Србији. Али он се неће ни ту зауставити. Он ће туда у Босну, он дере кроз Славонију преко Босне на Море Јадранско. Данас народима нема живота без мора. Зато и Угарска, која га нема, гледа да дође преко нас до њега. А да дође до њега, она гледа да с тога пута, који к њему води, потисне нас, јер зна да јој ми добре воље нећемо отворити пута, а на мјесто наше да насели свој народ. Онда ће бити лако. Славонија је прорешетана сва Мађарима и Швабама, Мађара има у њој већ на 200.000 душа. А гдје су Швабе још. Она је на полак за нас изгубљена. А то је баш зато, што се наш народ српски и хрватски престао множити, па има мјеста за т-уђинце, А да имате у рукама босанске новине, чули би, како Срби почињу и тамо већ кукати. Мађари и Швабе надрли већ и тамо, прелазе у јатима, јер Босна је одувијек била ријетко настањена. Ми дакле морамо туђинцима затворити пут кроз Славонију, ако желимо да нам потомци остану господари на свом. Славонци се слабо множе, народа је све мање. Они сами не могу затворити тога пута. Зато морамо размислити о другим начинима, да туђинску бујицу зауставимо и продор зајазимо. О том у другом чланку.

Црквене славе.*) Врло је убитачан обичај црквених слава по нашим селима, јер скупо стоје наш народ. Не знам, да ли је свуда такав обичај као у моме крају, у Бачкој. Ево како је код нас. *) Овај допис — што га један ратар задругар пише — треба и пет пута ирочитати, јер је то права спика наше памети. Тако је пре готово свуда било. У многима местима поправља се. Али, ето, и сад још има места и крајева, где нас пуде потискују други, па нам се још и ругају.