Srpsko kolo

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

учених људи, да нам опишу живот руски у то вријеме. А учени људи друге народности: Грци, Римљани, па позније Арапи и Нијемци нису могли продријети до далеких крајева словенских, да нам потпуно опишу њихове прилике. Но ипак су ти људи туђинци нешто записали у својим дјелима о Русима. Нешто се знаде из руске народне пјесме. Нешто се у руском народу предавало усмено с кољена на кољено. Отац говорио сину, син свом сину и тако даље. У позније доба су писмени људи пописали та народна предања. Но много се тога сазнало помоћу науке о старинама народним. Учени људи дошли су на то да копају гдје су негда били старински градови, старинска гробља. Ту би нашли много ствари, предмета, којима се народ служио и по њима су могли просудити, колико је тада народ био напредан. Стари погански Словени имали су обичај, да са мртвацем закопају у гроб и његово оружје, опрему сву, коња, коњску опрему, посуђе с јелима (јер су вјеровали да ће му то јело требати на оном свијету), алат његов. Ако у таквом гробу нађемо с покојником, рецимо, срп или какву другу алатљику пољску, онда знамо да је народ био већ напредан, обрађивао је земљу. На посудама су обично биле слике из народног живота, и на њима видимо онда изглед људи, њихову одјећу, обичаје. Ако су кости опаљене, то значи да су тада мртваце спаљивали, а не цијеле сахрањивали. Уз војника је цијела војничка опрема, па по њој можемо просудити, како им је војска била оружана. У неким гробовима нађено је све оруђе од камена: сјекире, ножеви, чекићи и т. д. Из тога се види да су људи сахрањени у таквим гробовима живјели у прадавна времена, више од хиљаду година прије Христа, кад још људи нису знали у тим крајевима ни за бронзу, а камо ли жељезо. И тако се из свега тога скупа може некако саставити слика о најстаријим временима у животу руског народа. Из свега тога знамо, да руски народ до шестог вијека послије рођења Христова није живио у садањој Русији. У њој су на југу живјели до трећег вијека прије Христа Скити, народ који се није бавио ратарством, него ловом и сточарством и живио зато на колима увијек, селећи се вјечито с једног мјеста на друго.. Око 300 година прије Христова рођења народ који се звао Сармати покори Ските и загосподари у садањој јужној Русији. Послије Христова рођења лутала су по њој разна пле-

мена пастирска и ловачка, која се сељакаху непрестано, као што су Хуни, Авари, Бугари, Алани и т. д. У сјеверним крајевима садање Русије господарила су разна чудска и финска племена. Руси су дотле становали у крајевима испод планина Карпата, које дијеле Угарску од Галиције, и даље према југу и сјеверу у истом правцу. Живјели су, дакле, у садањој Галицији и југоистично и сјеверно од ње. С њима су тада живјели у тим крајевима и други Словени, па и ми Срби. Руси се тада још нису звали Руси, него је свако племе имало своје име, а ово заједничко име добили су касније много, у деветом вијеку. Тек у шестом и седмом вијеку по Христу, између година 500 до 700 стали су се Словени кретати са тих старих мјеста и разишли се у крајеве у којима сада живе. Руси су кренули на исток. Пред њима су биле бескрајне равнице, покривене шумама непролазним, силним ријекама, језерима и блатима. Нису Руси кренули уједаред сви, па за годину двије заузели сву садању европску Русију. Они су се помицали споро, породица за породицом, род за родом и племе за племеном. Истом у деветом вијеку заузели су они ваљада половицу садање европске Русије и на том је остало вијековима, док се нису узели у шеснаестом вијеку селити даље и даље, покрили сву садању Русију Европску, прекорачили преко планине Урала у Азију и Сибирију, коју још ни до сад нису населили. И сад још Руси у читавим непрегледним јатима, као облаци големим, сваке године грну из Европе у Сибирију, гдје као из земље ничу нова села и градови. Сваке године исели се тамо већ близу милион душа. У оно старо вријеме изгледала је садања европска Русија као непроходна шума, пуна воде и блата. Све да се хтјело, није се тада могло брзо ићи напријед.

0 жетви. На убогом пољу мога завичаја Не чује се пјесма весеља и жетве, Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја. Овој земљи Господ среће дао није, Притиско је јадом и чемером дугим; Док се сунце рађа племенима другим, Нас невоља таре и проклетство бије.

') Неретва је ријека у Херцеговини.

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.