Srpsko kolo

Стр 6.

СРПСКО КОЛП

Год. VIII.

Ова невоља наше браће у Србији нека нас поучи, како треба чувати шуме. Сад се у Србији дижу гласови, да оголела брда треба опет пошумити. Колико ће то стати труда и трошка, а како су брзо старе шуме опустошене. Туга нам се свија око срца због невоље, која баш пред Ускрс стиже нашу браћу у Србији. Ми верујемо, да ће и многи наши Срби одавде одвојити који филир и послати у помоћ унесрећеној браћи.

Једно писмо. Од г. Мите Игњачева, занатлије у месту Црна Бара, у Торонталској жупанији, добили смо једно писмо, врло занимљиво. Пише нам овај човек од речи до речи ово: „Јуче читао сам у 68. броју „Заставе", да ви радите о том, да досадања српска народноцрквена автономија постане римокатоличка православна (дакле унијатска) народно-црквена автономија хрватско-српског народа. Вдраво ме је жао, што сам сирома човек, те не могу да држим славни „Србобран". Зато Вас молим, да ми тај број „Србобрана" пошаљете, у којем будете одговарали на „Заставине" лажи, јер сад хоћеду овдашњих неколико радикалчића, да ме протерају, како сте се поунијатили. Ја то не могу да верујем." Нисмо могли задовољити жељу нашег пријатеља и у „Србобрану* одговорити на ову радикалску лаж. Прво зато, јер „Застава" доноси толико лажи, те „Србобран* не би ништа друго могао штампати, кад би побијао све лажи „Заставине". А „Србобран" има много важнијег посла. Друго зато, јер је „Застава" толико лагала кроз 20 година, да јој више нико не верује, па је и не треба побијати. Свако поштен у Српству зна, да је све противно од оног што „Застава" пише. Па зашто то доносимо у „Српском Колу"? Не зато, да побијамо ову лаж Заставину. Ко би код нас веровао, да ће Србе поунијатити Светозар Прибићевић, Буде Будисављевић, Јово Бањанин, др. Душан Пелеш, др. Богдан Стојановић, др. Миленко Марковић, посланици самосталски, које је српски душманин Раух хтео глава лишити, тражећи да их угарски и хрватски сабор предаду његову Акуртију и Кошутићу? Ко би веровао да ће то учинити њихови другови у самосталној странци, који су се с њима скупа испрсили пред силног Рауха, да одбране српске светиње? Ко би веровао, да Србе кане поунијатити Валеријан и Адам Прибићевић, Петар Бекић, Симо млађи и старији Живковић, Јоцо Орешчанин и тако даље, свих оних преко 40 само-

сталаца, који су трунули за српске светиње толико у Рауховој тамници? Да кане унијатити Србе, не би чамили у тамницама, нити били прогоњени сви ови људи, него би носили ордене, златне ројте, или седели на столицама велике господе. Нисмо ово донели ни зато, да народ види, како су покварени радикали и њихова крезуба „Застава", кад се смеју оваким блатом бацати на српске родољубе. Јер код нас зна и дете свако, како су покварени радикали, те кукавне скутоноше Раухове. Зато ми и не пишемо много о радикалима у „Српском Колу". Донели смо ово стога, да народ види како радикали пропадају у народу тамо, где су најјачи били, у Угарској. Ово неколико редака из писма овог честитог занатлије сведочи о том. Видите, он не чита новина наших, он чита „Заставу". Па опет он не верује да смо ми онаки, какве нас „Застава" црта. Он назива „Заставине" речи лажи једном. „Застава" је толико лагала увек, да јој он ништа не верује. Али, што је још више, тамо је прогледао и остали народ, јер он вели, да тамо има само „неколико радикалчића". А шта би било још, да тамо иду наше новине, да их народ чита. Народу је већ доста радикалских лажи, обмањивања, простачких грдња, проклињања сваког оног ко није радикал. Народ долази себи и тамо, где су куле радикалске: у Бачкој и Банату. Помислите, браћо, колико ће Српство отскочити, кад нестане оних, што су сејали мржњу, раздор, неслогу међу браћу; кад се сви Срби, ма у којој странци били збрате и прегну слошки на народни посао. Јер, пре свега, сви смо Срби, па тек онда самосталци, радикали, либерали, демократе и каквих све нема странака. А радикалима је пре радикалство, па онда Српство. И отуд све зло у нашем народу у Угарској и Срему. Донели смо писмо ово, да народ види, како се томе злу примиче крај и да се весели. Хвала пријатељу Игњачеву што нам је дао прилике па ово напишемо.

Турчинова прма, Покојни Милан Ђ. Милићевић био је славан српски књижевник. Написао је врло много сваковрсних књига за господу и за ратаре. Из једне његове приповијетке, којој је натпис „На караули" доносимо ову лијепу причицу Турчина Нув-аге: Причају стари људи, да је Бог створио најприје свијет и све на свијету, па тек онда инсана (човјека).