Srpsko kolo

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

пове својих богова и приносили им жртве: заклану стоку, разне пољске плодове. Правих попова није било у старих Руса. Сваки домаћин могао је сам боговима приносити жртве и говорити молитве, дакле служити службе. Но осим тога било је посебних људи; врачара, чаробњака, пророка, који су знали тобоже добро вољу богова, умјели богове умилостивити и прорицати будућност. Осим ових чаробњака било је по вјеровању старих Руса и вјештица. Оне су од реда бабе, по ноћи пјевају зраком, јаше на свињи или метли. Међу њима је прва баба-јага. И вјештице могу учинити, да богови нешто ураде или не ураде. Оне раде о злу људима: пошаст у стоци, суша, поводњеви и тако даље, све то стоји до воље вјештицама. Вјештице се састају на Лисој Гори понекада. Тамо играју, пјевају и смишљају зло људима. И ако стари многобожачки Руси нису имали храмова, ипак су имали празника, које су славили с великим свечаностима. Један од главних богова био је Русима Дажбог, бог сунца. Јер Руси су били ратари, а ратарима је свуда сунце у природи најважније. Зато су гледали да умилостиве бога Сунца светковинама у његову част. Сви стари Словени у велико су славили празнике у част бога сунца. Први празник у част бога сунца славили су Руси, кад се почео топити снијег и сијати прољетни усјеви. 1 ) Други, тако звани „сјемик", кад је сијање усјева било завршено. О овом празнику играла су кола младежи око накићеног дрвета. У Русији је и сад обичај, да се иде по пољима засијаним са заставама окићеним цвијећем. Трећи празник је „Купало". Слављен је даданашњем нашем Ивандану, кад је сунце нај јаче. И тада су палили ватре, младеж је играла око њих, прескакивала их, пјевала пјесме. Огњем и водом с овог празника кропили су поља, да боље роде. Иза овог празника почињала је жетва. И код садањих Руса, а и код нас, сачували су се трагови овог празника. У очи Ивања пале се ватре (ивањски кријесови), на Ивање се бере цвијеће, плету вијенци. Четврти празник светковао се зими, од прилике у доба, кад је наш Божић, звао се „Коледо". Код нас је остао траг овом празнику у многим божићним обичајима. А у припјевима народних пјесама спомиње се и име „Коледо": Ладо, Коледо! ') Богу се приносио на зкртву јарац, омладина се купапа у ријекама у знак чишћења. (И сад је обичај у Русији. да о Богојављењу мпадеж скочи на трен у воду). Омпадина је играла у копу, пјевапа пјесме у част сунца, мјесеца, звијезда. Палипи су ватре свете, молили Бога, да усјеви роде итд.

И по том се види, како смо ми близу Русима по свему. И код сахрана мртваца сад код нас сачувало се много тога из оног прадавног доба, а особито „даћа", гозба послије покопа. Онај Арап Ибн-Фацлан, ког смо већ једаред споменули, описао је тачно обичаје старих Руса код сахране мртваца. Мртваце су спаљивали, а с њима обично и њихово оружје, коња, жену, па онда пса, два бока, пијетла, кокоши неке пољске плодове. То су чинили, јер су вјеровали да покојник живи на оном свијету као и на овом, па му треба све његово тамо. Послије покопа се држи у част покојнику велика гозба. Годину дана по покопу опет се приређује част над гробом покојника Но Руси су своје п ојнике и у земљу закапали. Није се баш морало спаљивати сваког. Други Арап, Ибн-Даста пише о том у опису свога пута кроз руске крајеве. У гробницу су закапали и одјећу покојника, његове наруквице, много јела, посуде с пићем, новац, ако га је било, и најзад његову најмилију жену сахрањивали су с њим живу у гроб. Руси и сад баш над самим гробовима покојника држе гозбе, по оном најстаријем обичају. б.

„Србобран" и избор Адама Прибићевића. Од једног ратара, свог изборника, добио је Адам Прибићевић писмо, у коме се тај ратар тужи, што је „Србобран" осудио оне, који су гласали за Адама Прибићевића, а против кандидата странке д-р Милана Мандића. Тај ратар пише, између осталог, и ово: „Са великим одушевљењем ратара истакнут је противкандидат Адам Прибићевић. Па и како неби сваки свјестан Србин интелигентан човјек, а особито ми ратари, сјећајући се жртве Адама Прибићевића, који је пред вјешала доведен био за прнва народа свога, то учинио. А добро се сјећамо и помљиво смо пратили велеиздајничку парницу, а и Акуртијеву оптужницу, која много спомиње „Српско Коло" и многе чланке под шифром А. А и данас, ево, дочекасмо опет, посље 20 мјесеци тешкога његова робовања, да пред очима својима прочитамо који чланак врло користан за поуку ратару, под истом шифром А, који нас окрепљује братским осјећајима. И таково омиљено срце међу народом није заслужило мрезрења, већ најугледније мјесто." Из овога видимо, да народ није право разумио оно што је „Србобран" написао о гра-

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.