Srpsko kolo

Стр, 4.

СРПСКО

коло

Год. VIII

Насмија се Страхинићу бане: „Богом брате, старишу дервишу! „Не жали ме, брате, од једнога, „Тек ме војсци турској не прокажи." А Турчин му ријеч проговара: „Чујеш ли ме, дели Страхин-бане! „Тврђа ми је вјера од камена, „Да ћеш саде ђога наљутити, „Да ћеш саде сабљу повадити, „Да ћеш сатрт' пола цару војске, „Невјере ти учинити нећу, „Ни Турцима проказати тебе." Вбори бане, па подрани отлен, Обраћа се са коња ђогина: „0 мој брате, старишу дервишу! „Појиш коња јутром и вечером, „Појиш коња на води Ситници, „Ну увјеџбај и право ми кажи, „Ђе су броди на тој води ладној, „Да ја мога коња не углибим?" А дервиш му право проговара: „Страхин-бане, ти соколе српски! „Твоме ђогу и твоме јунаштву „Свуд су броди, ђе гођ дођеш води." Бан удари, воду пребродио, И прими се на коњу ђогину, Прими с' бане уз Голеч планину, Он је оздо, а сунашце озго, Те огрије све поље Косово, И обасја сву цареву војску. Ал' да видиш силна Влах-Алије! Сву ноћ љуби Страхинову љубу На планини Турчин под чадором; У Турчина грдан адет бјеше: Каил сваки заспат' на уранку, На уранку кад огр'јева сунце; Очи склопи, те борави санак; Колико је њему мила била Та робиња љуба Страхинова, Пануо јој главом на криоце, Она држи силна Влах-Алију, Па чадору отворила врата, Она гледа у поље Косово, Те ти турску силу разгледује, Прегледује каки су чадори, Прегледује коње и јунаке; За јад јој се очи откинуше, Те погледну низ Голеч планину, Виђе оком коња и јунака. Како виђе и оком разгледа, Турчина је дланом ошинула, Ошину га по десном образу, Ошину га, па му проговара: „Господаре, силан Влах-Алија! „Ну се дигни, главу не дигао! „Ну опасуј мукадем-појаса, „И припасуј свијетло оруже, „Ето к нама Страхинића бана,

„Сад ће твоју главу окинути, „Сад ће мене очи извадити." Плану Турчин, како огањ живи, Плану Турчин и оком погледну, Па се Турчин гротом насмијао: „Душо моја, Страхинова љубо! „Чудно ли те влашче препануло! „Од њега си џаса задобила, „Кад т' одведем граду Једренету, „Бан ће ти се и онђе прозират'; „Оно није Страхинићу бане, „Већ је оно царев делибаша, „К мени га је царе оправио, „Јал' је царе, јал' Мемед везире, „Да ме царе зове на предају, „Да ја војску цару не растурам: „Препали се цареви везири, „Да им почем сабљу не ударим: „Но да можеш оком погледати, „Ти се, душо, немој препанути, „Кад потегнем моју бритку сабљу, „Те ошинем цар'ва дели башу, „Нека другог већ не шиље к мене." Страхинова проговара љуба: „Господаре, силан Влах-Алија! „Тал' не видиш? испале ти очи! „Оно није цареви делија, „Мој господар Страхинићу бане, „Ја познајем чело како му је „И под челом очи обадвије, „И његова оба мрка брка, „И под њиме пуљата ђогата, „И жутога хрта Карамана; „Не шали се главом господару!" Ја кад зачу Туре Влах-Алија, Како ли се Туре придрнуло, Те поскочи на лагане ноге, Опасује мукадем-појаса, И ту бритку сабљу припасује, А све врана коња погледује. У то доба бане пристасао, Мудар бане, пак је иштетио: На јутру му незва добро јутро, Нити турски селам називаше, Но му грдну ријеч проговара: „А ту ли си? један копилане! „Копилане, царев хаинине! „Чије ли си дворе похарао? „Чије ли си робље поробио? „Чију л' љубиш под чадором љубу? „Излази ми на мегдан јуначки!" Скочи Турчин ко' да се придрну, Једном крочи, до коња докрочи, Другом крочи, коња појахао, Притегну му обадва дизђена. Ал' не чека Страхинићу бане, Но на њега ђога нагоњаше, Па на њега бојно копље пушти;