Srpsko kolo

Год. VIII.

СРПСКО

коло

Стр. 3.

Русија за владе Јарослава Мудрог и Владимира Мономаха. Послије смрти кнеза св. Владимира године 1014. настао је неред у Русији и трајао пет година. Синови Владимирови покрвили су се били међу се ради власти. Најзад је завладао 1019. год. очевином други син Јарослав, ког је народ прозвао: мудри и кнежевао до 1054. год. Овај Јарослав спада међу најбоље руске владаре. Велике су његове заслуге за Русију. Био је ваљан и у рату и у миру. У рату је свладао дивљачко и скиталачко племе Печенега, који су читавих 100 година проваљивали у Русију и пустошили је. На мјесту гдје је код града Кијева свладао Печенеге подигао је дивну цркву *св. Софије. Подигао је по свој Русији многе храмове. Основао је нове градове, од којих су неки све до сад одржали се, као град Јурјев и Јарослављев и населио многе пусте крајеве. Утемељио је у граду Новгороду школу за свећенике. Међу његова велика дјела спада и издавање првог руског законика, који је прозван „Руска Правда". До тада су судили по народним обичајима. Обичаји нису били пописани, па нису свуда ни једнако и тачно вршени. Они који су судили нису имали нечега сигурног, чега би се држали. Обичаји су се и мијењали често. Зато није било сигурности пред судом. Судило се много пута напамет. Јарослав је наредио, да се попишу сви народни обичаји правни, све кнежевске одредбе и многе кнежевске пресуде. Овај законик злата вриједи и стога, што се из њега може сазнати много о животу ондашњих Руса. Тако ми из тога законика знамо, да је тада владао у Русији обичај „свете освете". Убије ли неко човјека, онда отац или брат, или син, или браћа од стрица и ујака имаду право убити убијцу. Текар, ако нема осветника, убијца плаћа глобу, вражду или „виру", како вели законик руски, од 40 гривна. Дакле Држава није вршила смртне казне, нити је било тамница. 40 гривна плаћало се и за осјечену РУку, 12 гривна за ишчупану браду или брк и т. д. Убије ли ко кнежева слугу или члана његове пратње плаћа 80 гривна. Ако убијца није могао платити, онда му је био одузет сав иметак, кућа предана на разграбљење. За крађу је била одређена велика казна. А ако се крадљивац ухваћени отимао и бранио 0Д везања, имао је право господар покрађене ствари да га убије „као пса", како стоји у за-

конику. Ко украде коња, губи сав иметак и постаје роб. У закону има и одређења о праву насљедном, о том ко насљеђује иметак покојников. Дјеца мушка су једнако насљеђивала по родитељима. Сестра ништа, али.браћа су је морала удати. По законику уопће жена има мање права од човјека. И за убиство женске плаћало се половицом мање. Народ се дијелио по законику у три сталежа: пратња кнежева, како се вели у законику „дружина" кнежева, која је била састављена од „бајара", племића; онда су долазили обични слободни људи и најзад робови. Робори су били ратни заробљеници, или људи који су за казну постали робови, као н. пр. коњокрадице и најзад дужници, који нису могли платити дуга. Странци су били поштовани. Да Русу докажеш кривицу била су доста два свједока, а за странца требало је седам свједока. Судио је кнез или његов намјесник. Кнез је путовао по држави и вршио судовање. Вриједио је и божји суд. Ако се није могла доказати кривица окривљеном, турао је руку у врелу воду или узимао у руку усијано жељезо на неки час. Ако је рука била јако опрљена, онда је био крив, друкчије је био проглашен за невина. Јарослав је био врло угледан међу владарима европским. Једна му је кћи била удата за краља норвешког, друга за краља француског, а трећа за краља мађарског. Син му је био ожењен кнегињицом грчком. За владе Јарослављеве цвјетала је у Русији трговина, народ био богат, непријатељи њени страховали од ње. Бадава је Јарослав на самрти опоменуо своје синове на слогу, љубав братску и поштовање према најстаријем брату. Они се покрвише, а тако опет и њихови синови. И шездесет година оборило се зло на Русију. Уз то је на мјесто Печенега, које је смрвио Јарослав, дошао други дивљи народ: Половци и палио и робио по Русији. Тако је^ трајало све дотле, док није завладао на престолу великих* кнезова у Кијеву унук Јарослављев Владимир Мономах. Он је владао од године 1113. до 1125. И он спада међу најчеститије руске владаре. Он је миљеник народни, опјевао га је народ у многобројним пјесмама. Неуморан је био и у миру и у рату, пријатељ и заштитник биједних и сиротих; побожан, скроман, а над свега тога јунак, који се рвао и с дивљим медведима и који је скршио силу дивљих Половаца. Какав је то човјек био, најбоље се види из: Поуке, коју је оставио написану својој дјеци. Говори он ту својим синовима: „Прије