Srpsko kolo

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 5.

„Нек ти држе скуте и рукаве, „Ранићу те медом и шећером, „Окитити тебе дукатима „Са врх главе до зелене траве; „Удри саде Страхинића бана!" (Свршиће се).

Атентат на поглавицу босанске владе, 15. јунија опалио је Богдан Жерајић, родом Херцеговац, ђак са загребачког свеучилишта, пет метака из револвера на поглавицу босанске владе у Сарајеву, генерала Маријана Варешанина. Генерал се возио у затвореној кочији, па га ниједан метак није погодио. Шести метак сасуо је Жерајић себи у главу, у уста и пао на мјесту мртав, размрскане главе. Никога нема међу нама Србима, ко неће зажалити због овог. Жао нам је једног младог живота, који је овако пропао, а српски би народ у Босни можда имао користи од њега. Јер тај млади човјек, ђак, волио је свој народ. Није он починио страшно дјело из неке обијести или лудила. Он је мислио, да ће својим дјелом упозорити оне, који управљају државом на то, да је народ незадовољан, да му се чини криво и стога да му треба помоћи. Ако је био луд, њему је неправда, која се чини народу његову, помела разбор и он је учинио оно што не треба радити. Жао нам је и зато, што ће наши непријатељи сад скочити и дречати на сва уста: Видите, да су ти Срби велики издајници, бунтовници и шта све не. Њих треба притиснути, с њима треба гвожђем и канџијом владати. За друго они нису. Ми се бојимо, да ће народу српском у Босни сад бити још и теже. Јер, ми знадемо, да су у Русији рђаве владе намјештале људе плаћене, да на самог цара приреде атентат. И кад је то било учињено, оне су пустиле да побјегне њихов плаћеник, а цару су у уши трубиле: Видиш, да се народу не смије дати слобода, видиш, да је тај народ још дивљи, крвожедан. С њим треба строго владати. А цар би се препао, пустио да влада и чиновници по вољи жаре и пале. Народ је пиштао још и горе, а чиновници и министри пљачкали касе и смијали се, да пукну од смијеха. Ми се бојимо, да ће тако сад говорити и босански громовници. Јер швапске и мађарске новине већ пишу, како је Босни дано превише слободе. Жао нам је најпослије и зато, што би ово могло завести на криви пут можда још кога младог, занесеног човјека. Ми велимо криви пут. Вашто велимо: криви пут? Ево зашто: Не ће српском народу у Босни помоћи метци

из револвера. Та ми знамо, да су нека господа из Босне плаћала Настића, нека Србе навуче, да пуцају из револвера и бомбе бацају. Да је то на корист српску, не би на то Србе наговарао шпион и плаћеник Настић. То нам је свима јасно. Да је Настић успио у свом лоповском послу, да је планула која бомба или револвер, онда би се осуле батине на леђима српског народа. Србин би пиштао, а господа трла руке од весеља. Српскоме народу помоћи ће само паметни, неуморни рад. Срби се морају удруживати у привредна друштва. Земљорадничке задруге, штедионице, банке, занатлијска удружења ојачаће Србе у погледу иметка, џепа. Паметне књиге, новине, читаонице, течајеви за аналфабете просвијетиће Србе, научити их њиховим дужностима и правима, поучити их свима путовима и начинима, којима ће доћи до својих права. Братска слога српска, међусобна љубав и потпомагање подесеторостручиће њихову снагу. И кад српски народ буде снажан умом, џепом и слогом српском, онда ће му се морати дати што га спада, јер ће га се сви бојати. То је рад, који боли и пече наше душмане. А од револвера српских неће њих забољети глава. Они ће им добро доћи, да омету код Срба тај споменути паметни рад, да не даду Србима, да се сложе и постану јаки. Та зар не знате, како је Раух хтио уништити српске банке, штедионице, земљорадничке задруге, новине? Тога се он бојао, тога се боје сви душмани српски. Док смо ми голи и гладни, док смо ми непросвијећени и несложни, дотле благо њима, па макар ми сви пуцали из револвера на њих. Јер нас нема свега у овој држави и са дјецом и женама и старцима него два милиона, а у нашој држави има свега становника педесет милиона. И зато Срби не смију ићи путом, којим је ударио покојни Богдан Жерајић.

Миш под хамбаром. — Басна Лава Тодстоја. Живео један миш под хамбаром. У поду од хамбара била јамица, а жито је цурило у јамицу. Лијеп је био живот мишев, но он се хтио похвастати својим живљењем. Прогризао је већу јаму и позвао друге мишеве. — Дођите к мени на забаву — рече биће хране за све. Кад је довео мишеве, види, да јаме нема никако. Тежак је примјетио већу јаму у поду и закрпио је.