Srpsko kolo

Стр. 2.

СРПСКО

коло

Год. VIII.

споразум без икаква одлагања испуни. Кад бан и мађарски министар председник гроф Куен не хтедоше одржати своје речи поштене, него затражише од коалиције да одустане од својих захтева, коалиција то једногласно одбије. И тако је дошло до сукоба овога, само што је народ наш сад четири пет пута јачи, него пре, јер заслугом коалиције имамо четири пет пута више изборника. Они који су мислили надмудрити нас, надмудрени су. Сад само слоге и храбрости код избора, па ћемо једаред доћи до мира и реда, израдити да се народна воља поштује једанпут већ и у овој земљи. Непријатељи су видели, да им не помаже ни сила, ни лукавство, јер знамо свему доскочити, па ће једаред попустити и дати нам што је наше.

Ослобођење Руса из татарског ропства.

1462. године сио је на пријесто великог кнеза московског праунук Димитрија Донског Јован трећи. Као и његове претече радио је о том, да прошири границе своје државе што више и ојача је. Био је човјек вриједан, лукав, бистар, жељан моћи велике и сјаја, али јунак није. Његова кнежевина била је већ доста јака, кад је он ступио на владу. Он је убрзо потом покорио још једну слободну од њега кнежевину руску и богати и моћни град Новгород, гдје је сав прости народ желио да дође под његову власт, са његовом пространом земљом, тако да је сад његова кнежевина била скоро трипут већа, него за његова оца. Кад је тако осилио своју државу збаци 1480. године власт татарског хана са своје државе. Учинио је то тако, што је згазио писмо које су му донијели посланици ханови и протјерао их. Хан Ахмет кренуо је на Русију, да је опет покори, а и Јован је скупио велику војску. Но кад су се војске приближиле, само су гледале једна у другу и ниједна није смјела започети боја. У то се примакне зима, Татари стану страдавати од велике студени и врате се кући. Тако се Русија ослободила, а да није ни кап крви проливена. Не би Јован ни сад био збацио власти татарске, да се татарска држава није распала на три дијела, те је сад било лакше борити се с њима. Кад је ослободио Русију, прозвао се „господар све Русије", а кад се оженио рођакињом задњег грчког цара, Софијом, прозвао се „Цар све Русије" и крунисао се за цара. Стало се сад доста тога мијењати унутра у Русији, Цар Јован увео је у свој двор грчке царске обичаје, велику раскош и параде. На њега се почели угледати бојари (великаши, племићи) и људи богати. У Москви се стале

зидати камене куће и цркве. Дотле је сва Москва била од дрвета саграђена и налика на село. Гркињи Софији било је тешко живјети у таквом мјесту, јер је одрасла у Италији у Риму, кад су Турци освојили грчко царство. У Москву су доведени из Њемачке рудари, ливци топова, злата и сребра, зидари, резбари, кујунџије, лијечници, и друге занатлије. И сад стоје у Москви три цркве које је градио Јован и једна палача. Није овима туђинцима било увијек особито добро у Русији. Јер Руси су тада били људи неуглађени и опори. Сам Јован дао је одсјећи главу лијечнику свом Леону, што му није могао излијечити сина, Исто тако изгубио је главу други лијечник, опет Швабо, Антон, кад није могао излијечити сина једног великаша. Неимара Фијоравентија, који је Јовану сазидао цркве све и палачу, бацио је у тамницу, кад је хтио отићи својој кући у Италију. Тако су се одбили странци од Русије, бојећи се долазити у њу. Преко двјеста година била је Русија као зидом каквим одијељена од напредне и просвијећене Европе, живећи у татарском ропству. Ва Јована почела је Русија опет да опћи са другим државама у Европи. На двор Јованов долазили су посланици Њемачке, Данске, Угарске, Мљетачке итд. Силан, богат, угледан, цар руски и заштитник вјере православне у очима народним, учврстио је Јован трећи своју власт царску као ниједан руски владар прије њега. Ми знамо како су прије руски владари имали малену власт, ништа важно нису могли чинити без пристанка народа у прво вријеме, а послије без пристанка бојара (племића, тако зване „Бојарске Думе"). Јован трећи био је самовладни, неограничени господар, што се каже сад „апсолушста". Све је радио по својој вољи и одлуци, није био ни у чем везан пристанком ма чијим нити у чему ограничен. За њега је уведен обичај, да се цару љуби рука, да се клања пред њим до земље, „бије челом", како веле Руси; племићи су за њега почели себе звати његовим робовима, кметовима; мјесто Иван, Теодор, Василије он су се почели пред њим звати Ивица, Тошица, Васко, да покажу и именима својима како су малени пред њим. Ко се усудио противити се, зло је пролазио. Код нас су за границе батинали јавно сељаке, он је давао батинати и најугледније племиће. Знао је цар Јован каткад задријемати за столом на каквој гозби и дријемао би који сат. За то вријеме не би се усудили бојари ни маћи се са својих мјеста. Сједјели су као уковани и чекали да се пробуди господар. Син његов и унук још су гори били у овом погледу и тако су учврстили углед и достојанство царско, да су