Srpsko kolo

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

руски цареви сви, све до 1905. године, до пред пет година, били неограничени владари у Русији. Јован трећи, ослободилац Русије из татарског ропства умро је 1505. године.

Хајдук Вељко и Сјеничани Турци. 1809. Покликнула са Јавора вила, Те дозивље Сјеничане Турке, По имену Чавић Мустав-агу: „Кољи, море, стотину волова, И још више три стотин' овнова, Те готови за господу ручак; Ето озго Вељка с Неготина Од Крушевца иде уз Мораву, И он гони дванаест топова На стотину мачванских волова; Са њим иде Лазаре Мутапе, И он води дванест хиљад' војске". Тек што она у ријечи бјеше, Ал' ето ти Вељка с Неготина, И он гони дванаест топова, На стотину мачванских волова; За њим иде Лазаре Мутапе Са дванаест хиљада војника. Док се зачу јека од топова, Стаде рика мачванских волова, Стаде пуцањ моравских пушака, Препаде се Чавић Мустав-ага, Па полеће по Сјеници равној Викну јунак грлом и авазом: „Послушајте, Сјеничани Турци! Припасујте свијетло оружје, Ево нама с Неготина Вељка Са дванаест убојних топова И дванаест хиљада војника". Кад зачуше Сјеничани Турци, Лете Турци ка бијесни вуци, Много Вељку учинише квара, Обранише Мутапа Лазара, Док повика Чавић Мустав-ага: „Аман, аман, с Неготина Вељко! Ми ћемо се Турци покорити, Док покупим рају на предају; Но устави убојне топове Нек не бију нашу сиротињу". Па отвори на граду капију, И пропусти с Неготина Вељка, А у граду припреми му ручак. Ту се Вељко мало забавио, Док умири варош и грађане, Па се врати Неготину своме, А остави Лазара Мутапа, Да му чува у Сјеници града.

Петар Кастелић или: Вјечити свједок против Срба. Носио је некад ладицу на леђима кроз српска села и продаеао снашама игле, минђуше, ђинђуве, ризу, срму и тако даље, како то раде сиромашни Словенци (Крањци) покућари. Крвав му је то био живот. Кад је нешто крајцара уштедио, смјестио се у једно српско село опћине рујевачке, отворио дућан и крчму и почео радити међу Србима. Ишло му је добро међу неуким српским свијетом, ужирио се, као какав „рањеник", бацио је сала и сланине на се за пуна кола једна. Кад иде само дахће, кад сједне зашкрипи под њим и храстова клупа. Само сало и сланина. И* когод га види, свако каже: Богме овај живи, тај не зна за страх, бригу и оскудицу. Мора бити добар и предобар народ међу којим се овако удебљао. Свако тако каже и истину каже. Али Кастелић не мисли тако. Он није само по облику вањском престао бити сличан човјеку, он није ни по души на човјека налик. Он не осјећа ни трунка једног захвалности према томе свијету, међу којим је од обичног „прњара" постао посједник куће и земље, трговац и крчмар имућан, укратко господин човјек. Он тај свијет, који га је из ништа дигао високо мрзи, и то душмански мрзи. И гдјегод само може, он гледа да том српском свијету напакости, о глави поради и наружи га онако како се најгори људи руже и погрђују. Кастелић није човјек него гуја љута, којујеСрбин у својим њедрима отхранио, да га за срце уједа. Чим је крвник Раух стао прогонити српски народ, Кастелић се јавља, да помогне што више Срба на вјешала попети, што више српских породица упропастити. Долази у Загреб и прича на дуго и широко, како тамо у опћини рујевачкој и котару дворском није било Срба прије доласка краља Петра у Србију; како тамо свака кућа има слику Петрову и дијете свако још у колијевци виче: Живио краљ Петар; како тамо Срби страшно мрзе и прогоне све католике, о злу им раде, у дућане и крчме католичке не иду; како је то зао и наопак народ, живјети се не може с њиме, селити се мора, ко кани жив остати. Да је мршав као риба кесега, да му је лице испијено као у самртника, да му је одјећа отрцана као у просјака, да му је тијело изубијано и израњено као да је из боја дошао, повјеровао би му можда човјек и пожалио га. Али трбух његов, подвољци његови на врату, заушњаци његови говоре ти јасније него икакав говор да он измишља, да истине не говори, да је њему добро и предобро, да од силе, асилу-