Srpsko kolo

Стр. 2.

СРГ1СК0 КОЛО

Год. VIII.

части и гозбе ваше остати живи, као што остајемо толико пута, кад у град идемо и место ваших проклетих издајничких пара, ми ћемо живети као и до сад с оним што израцимо трудом својим. Ви сте нам бацили велику љагу у наш образ сиротињски, свет ће који нас не позна, до дана избора и мислити да смо такви, какве нас оцртасте. Али доћи ће дан суда народног, дан изборни и тада ћете бити ухваћени у гадној лажи. Покуњени и осрамоћени јављаћете у свет, како вам није користио новац, гозбе, пијанке, како сте се преварили у рачуну. И вама који сте нам гадно пљунули у лице пред целим светом, пљуваће тада у очи сав поштени свет зато што сте га обмањивали и што сте смели онакву срамоту у образ бацати једном сиромашном али честитом народу. Нисмо на продају, одговарамо на ваша обећања, а други одговор чућете ускоро на изборима. д

Руевја. Ослобођена Русија за Јованових нашљедника до великог метежа (од 1505. до 1605). За Јованова сина Василија трећег настављено је даље дјело Јованово: Русија је опет проширена освојењем нових земаља а власт царска утврђена је још већма. Василије био је још оштрији и силовитији човјек него Јован. Код оног се каткад смјело и противно шта рећи, али код овог ни за живу главу. Био је немилосрдан, грабљив, сматрао је све своје поданике за своје робове. Бојали су га се сви као грома. Бог на небу и он на земљи. Кад ко није шта знао, рекао би: „То зна Бог и цар само". Ако је шта рђаво урадио, сви су морали то узносити као најплеменитије дјело. Једаред се враћао потучен из боја, али сви су га морали дочекати као побједитеља и славити његове побједе, којима није ни трага било, и говорили су, да није ниједног човјека изгубио у рату. Кад су се његови посланици, које је послао њемачком цару, вратили, поотимао им је све дарове, које су добили од цара. Такав је био себичан и грабљив. Умро је 1533. год. а наслиједио га је четиргодишњи син Јован четврти, ирозван „Гроани " због страшних и грозовитих својих недјела. Владао је Русијом од 1533. до 1584. године. Кад му је умро отац, имао је четири године. Било је то лијепо и надарено, бистро дијете. Али царско дијете није ужило дјетињства. Убрзо му је умрла и мати. Великаши су употријебили његову младост, да накраду и награбе царског државног блага, да се нагуле јадног народа; њега су занемаривали, рђаво га др-

жали, често није имао право шта јести ни обући. Науке није добивао. Кад му је долазило, као сваком дјетету, да кињи животиње или људе, који су га служили, нису га од тога одучавали, већ га још подстрекавали, да то ради, да му се тако улажу. Тако је у дјетињству замрзио људе, постао опор, жељан мука туђих, жедан освете и крви. У прво вријеме, кад је одрастао, још није избила на јаву његова страшна ћуд. Добра његова жена и двојица честитих савјетника, који су се примили старања око њега у доба његове женидбе, умјели су његову злу природу ублажити. То доба било је сретно доба његове владе. У то сретно доба покорио је Јован два татарска царства: Казанско и Астраханско и тако проширио границе своје државе. За тог времена подигнута је у Москви и прва штампарија, угемељена стајаћа војска. У то настаде 1560. год. велика промјена у Јовану, зла његова ћуд, прикривена дотле, изби на површину, он поче чинити ужасна дјела, која убиљежише крвавим словима његово име у руску повјест и прискрбише му име: Јован Грозни. Те године разболи се Јован и у болести именова за нашљедника свога сина. Но бољари не хтједоше одмах да му присегну вијерност. Цијели дан су се договарали о том и тек пред вече присегоше. Јован је чуо те договоре, јер су бољари били у соби првој до његове болесничке собе. Тај догађај преокрену га сасзим. Иза тога стаде на све сумњати, све људе мрзити, у сваком гледати душманина свога. Кад је оздравио, прогна своје савјетнике, остави Москву и намјести се са својим дворјанима, у које се још уздао, у један дворац, преко 100 килом. од Москве удаљен, густим шумама опкољен. И сад све бољаре стаде прогањати, мучити и убијати, на које би имало посумњао, и то због издаје цара и царства. Но не би био убијен само тобожњи издајник, него и жена му, дјеца, браћа, сестре, родитељи и слуге. У глави његовој као да се помијешало нешто; дању би убијао људе: мачем, отровом, точком, ноћу би се кајао за гријехе, облачио се у костријет, био се по тијелу бичевима и шибама, држао службе ноћне, а сутра би опет насТавио клање и убијање. Једном оптуже старца бољара Чљадњина, како тобоже хоће да постане цар. Јован га дозове себи, обуче га у царску одјећу и постави на пријесто. Онда скине капу пред њим, поклони му се ниско и прозбори: Здрав буди, велики царе земље руске! Сад прими почаст од мене, коју си тражио. Али ја имам власт и да те начиним царем и да те срушим с пријестола! — у тој ријечи потегне Јован сабљу и сјури је старцу у срце. Слуге пограбе старца мртва и баце га псима да га поједу. Иза тога му по-