Srpsko kolo

Стр. 8.

СРПСКО КОЛО

Год. VIII.

стављања те већине. Коалиција је одговорила бану, да не може бити разговора о томе, догод Мађари не повуку жељезничку прагматику, којом је проТузаконито уведен мађарски језик на наше жељезнице. Бан је на то отишао у Пешту и Беч, да чује шта се тамо мисли о том и јавља како угарска влада мисли створити нови закон о жељезничкој прагматици, јер овај стари није добар. Па кад се та основа сачини, онда ће бити послана нашој влади нека стави своје примједбе. То је мање него ништа. Ко нама јамчи да ће се наше примједбе уважити? Ми смо и до сад стављали примједбе, па ништа. Па ко јамчи да ће се та нова законска основа о прагматици скоро поднијети сабору на претрес? То може бити на Св. Никада! Ми тражимо, не обећања, него чине, готова дјела. И зато од споразума између коалиције и Мађарона за рад у сабору не може бити ни говора. Жалосни Србин. Честити Србин занатлија у Петрињи Пане Рудић отворио је и ременарску радњу поред опанчарске. „Привреднику" је писао због помоћника и добио га. Кад је помоћник стигао у Петрињу намјери се на Србина Ђуру Копача, који ради у радњи код франковца једног. Овај Копач, да напакости Рудићу, каже помоћнику Да не иде нипошто Рудићу и наговори га нека иде у Карловац. Да помогне свом господару франковцу, он Србима сељацима прича, како је он Србин и како је то његова радња. Сва је срећа те сад већ нема много овакијех „Срба", који воле франковцу него Србину. Мирон НиколиЂ, владика пакрачки прославио Је 10. о. мј . 40 година што је обукао свећеничку хаљину и 20 година што је завладичен. Сви Срби, имајући на уму многа добра дјела овога нашег владике, а нарочито његово заузимање за српске светиње под Раухом, пожељели су владики о слави дуги и срећни живот и у души својој заједно с њим славили славу његову. Живио владика Мирон! Мађарска правда. У заједничком прорачуну Угарске и Хрватске за 1911. стоји да ће се на прављење државних цеста потрошити 13 милиона круна. Те цесте биће дугачке 664 километра. И од тога неће се начинити ни један једини километар у Хрватској. Од сваких 100 К нашег прихода иде их 56 у Угарску за заједничке трошкове, међу које спадају и трошкови на цесте, али, ето видите, Мађари праве цесте себи, а нама — шипак! Радован ЈанковиЋ, старац од 68 година из Купинова, ишао Је на избор у Шимановце пе-

шице, кад га је радикал Љуба Ћирић преварио у очи избора и није га хтио одвести, како му је обећао. Кад је то видио стари Радован, а он запне пешице, само да даде свој глас коалицији. Поздрављамо старину срдачно. Кад би многи млади људи овако чинили, ако се ради о ствари свега народа, сваки би нам посао боље испадао. Петар Кушт, један од судаца, који је судио „велеиздајницима", умировљен је казне ради. У истрази која се водила против њега доказане су му многе ружне ствари. Раух је био изабрао такве судце, од којих сваки има масла на глави цент један, па су морали судити како је он хтио. Босански сабор састао се опет. Сада босански сабор чека врло важан посао: ријешење кметског питања. Сав народ тражи да се створи закон, по којем све спахије морају пристати да се кметови откупе, а држава да за то кметовима намакне потребни новац, који би кметови вратили у низу неколико десетина година. Тако су кметови свуда по свијету откупљивани. Влада неће тако, она хоће да се улагоди беговима. Стога ће предложити сабору закон, по ком ће земаљска банка давати зајам кметовима да се откупе, ако спахије иристану. А то није ништа. Кмет остаје роб спахијин догод се спахији хоће. Влада види да ће сви Срби посланици и велика већина Хрвата бити за откуп „под мораш" и почиње пријетити. Нарочито пријете посланицима: Петру Кочићу, Живку Њежићу и Сими Ераковићу и уредништву „Српске Ријечи" у Сарајеву. Кажу да су велики издајници који раде по напути из Србије па нека се чувају. Дакле, коме срце пуца кад гледа невоље кметовске и који ради да их ублажи и ослободи кметове ропства вјековног, тај је издајица тај шурује са Србијом! Као да Србима у Босни мора неко из Србије доћи и рећи: Радите да кметови стану на своје ноге, као да ти Срби Босанци, ако имају труна љубави за тежака, не виде сами, да се овако не може као досад. Нигдје на свијеЈу нема више кметова, осим Босне и Турске. И кад Срби хоће да кметова нестане и у Босни, онда су издајице. Тако гуде господа бечка, пештанска и сарајевска. Али се варају, ако мисле и у сну, да ће се Срби препасти те њихове музике и одмах сви у један глас повикати: „Аман, немојте нас растављати од наших слатких, добрих, душевних спахија; немојте, љубимо вам и ноге и руке л . Тога неће дочекати," па ма пријетили и стопут горе.