Srpsko pitanje u Turskoj pred Narodnom skupštinom : (sednica skupštinska od 12 julija 1897. godine)

40

вери и нади случајно обистини једна изрека, која ми и нехотично пада на памет а коју је један духоВити Француски писац, у драстичној Форми, каква тада беше у моди, исказао рекавши: „Та 101 еђ || езрбгапсе золћ Јез уетфив Фез Фирез ап ргоће Аев К'ропз“. Ја то, господо, нећу преводити, ко разуме нека разуме. Ми од срца желимо, ми се „молимо Богу да се то обистини. Но, ако би се, не дај боже, показало, да нам тако лепе врлине, као што су вера и нада, нису ништа помогле, онда нам нико не би могао замерити, што нам никако не годи смешна и мизерна улога оних, који се „апрез“ (преварени) зову и што нисмо никако ради да добијемо титулу, која се налази у нашој народној пословици „обећање лудом радовање“. А. тако исто не може нико, ко непристрасно и праведно суди, ни то замерити ни у грех уписати, што наш народ који живи у Турској и наше јавно мишљење овде у земљи, које се, сасвим природно, у највећој мери интересује за судбину своје тамошње браће, — што ми сви, дакле, сматрамо да то вређа наше животне интересе и наш народни образ, да је то недостојно српскога имена и наше јуначке прошлости, да наш српски елеменат у Турској и даље вазда остане у положају једнога, невољника и просјака, који мора да запомаже и да мољака, да се буни и да надеће на бајонете, па да му се једва подели једна делимична милост, да му се подари поклон, да дакле у опште непрестано живи од милости и од неког тренутног расположења оне добре браће Грка, који представљају Патрпјаршију п Ов, Си-