Srpsko pitanje u Turskoj pred Narodnom skupštinom : (sednica skupštinska od 12 julija 1897. godine)

пеши од 20. маја 18255. аустријском посланику у Џаризу Хибнеру казао: „Не варајмо се о томе: ако Европа неће да остави своје дело несвршено и ако она има доиста озбиљнога интереса у ојачању и одржању Турске, које је по нашем мишљењу неразључно скопчано са истинском поправком судбине Хришћана у тој држави, онда, ће се гарантним силама још дуго наметати потреба, да своје присуство у тим местима (у црноме мору) манифестују бар у најмању руку неколицином ратних бродова.“ То исто. уверење искавало се на јасан начин и на берлинском конгресу г. 1878. Кад је већ посао конгреса био при крају и утврђен текст берлинског уговора, онда су руски пуномоћници на конгресу покренули питање о гарантијама за савесно и поуздано извршење свих тачака и одредаба тога уговора, као дела умирења (пацификације) Истока. То је питање претресано кроз пуне три седнице конгреса; ту се из говора свих искупљених дипломата јасно видело, да је то цело питање о гарантијама извршења покренуто пре свега или управо једино ради већ поменутога чл. 62. који говори о реформама и о судбини хришћанских поданика у Турској. Нико није сумњао о тачном извршењу свих осталих тачака и одредаба уговора, једино се изразила сумња о вероватност". и могућности извршења одредбе о реформама и зато се говорило о гарантијама. Приликом те дебате руски су пуномоћници Горчаков и Шувалов изречно и нарочито помињали обману и погрешан рачун, који су дошли иза париског трактата од