Srpsko pitanje u Turskoj pred Narodnom skupštinom : (sednica skupštinska od 12 julija 1897. godine)

68

и за патријарха постави својега брата Макарија, а синовца Максима за охридског архијепископа. И тако синуше српској цркви лепши дани, јер она и њезино свештенство беху дошли до својих права. То је тако трајало пуних 200 година. Много се штошта за то време изменило, али притисав од стране Турака на народ српски није се на боље окренуо, — на против он биваше све јачи и јачи. Срби у то време почињу већ да се буне против Турака, а кад оно Аустријанци пођоше, да продиру на Балканско полуострво, Срби им се придружише против Турака, кад их већ ранији српски устаници не доведоше до жељена, циља. Срби се тиме компромитоваше код Порте, а Грци Фанариоти, мудри и препредени, употребише ту згодну прилику, те се тиме користите, и Порта укиде 1776. охридску цркву, а годину дана доцније и пећску патријаршију. Тек почетком овога века, када оно Милош Обреновић разви на Такову заставу ослобођења, доби Србија аутокефалну народну цркву, а у Црној Гори беше већ од вајкада владика господар земље и независан поглавар цркве. У Турској српска црква немађаше никакве заштите. У Отоманској Царевини остало је стање, какво је наступило 1766. и 1767. године, — не, тамо је од 1870. наступило време још горе и црње, него што беше донде. После Париског уговора од 1856. појављују се две струје у још неослобођеним областима Балканскога полуострва. Једна је долазила из Цариграда а друга из Рима. Грчко свештенство, потпомагано васеленском патријаршијом, угњетавало је Словенске