Starmali

Беше му начело. Водео је пријатеља Него себе сама, Ето то је брат-Гојкова Била друга мана! Зашт' се није оженио ? Ео би то дознав'о? Ал је женске радо глед'о, Поклоне им дав'о; Частио их на игранкам' И на беседама, Ето то је брат-Гојкова Била трећа мана! Он се није уклањао Кад је друштво пило, Волео је добровино Па ма по што било. Умео је пировати И по више дана, То је била брат-Гојкова И четврта мана! Брзо ли је све профућк'о Са пуста нештеђа, —■ Тадар су му пријатељи Окренули леђа. А он узе један пиштољ, Пусти у се тане, —■ Ето ти вам брат-Гојкове И последње мане! (По С. В.)

Једукалачки роб. (Од М. Јокаји-а) На кримском полуострову живио је једном неки смерни млади руски попа, звао се Атанасије; а то је било онда, кад су још татарске поглавице владале у Криму. Они су по превртљивим приликама, час ратовали, а час опет савезе уговарали са суседним козацима. Кад су ратовали, дешавало се да су по чиваву чету козачкога народа заробили, а кад су се измирили онда су опет заробљенике пуштали на слободу. А пуштеним заробљеницима међу тим допао се кримски плодовити предео, па се пису ни враћали у своје пусте степе, — где су се нашли ту су се и настанили, земље је било довољане; па су били задовољни судбином својом. Већ су имали и више својих села, тако да су ту већ архимандрита себи бирали. У таковом једном селу — Доброполу — био је попа наш Атанасије, а онда је био још млађан човек од својих тридесет година, — он је био посинак архимандрита Нестора, који му је и своју кћер, честиту Јеленку, дао за жену. Атанасије је био сретан као мало ко на овој округлој земљи: имао је свега што само око, уста и срце зажелити могу. Његова кућица и ако је била од дрвета али се није стидила многе палате, јер његова дрвена кућица била је пуна задовољства а палате бивају пуне страха, брига, зависти и свакојаких невоља. У маломе његовом врту било је пуно красна воћа, јер је попа био страстан воћар, и уживао је

" број 1. за 1878.

у своме воћу. Његова жена Јеленка и ако није била лепа као звезда даница (у лицу је била мало храпава од богиња), ал је то било доброћудо, весело, благословено створење; њена глатка душа изгладила је храпоту њена лица; као да је била створена од саме послушности и љубави; иа је била и изврсна кућарица; посао све је певао под њеном руком. Поред таке попадије могао је попа најбезбрижније живети. Дивно је знала готовити лроју; проја је онда већ била позната у Криму, и она је много допринела томе, што су ти козаци заволели Крим; јер у Украјини проја се још није одомаћила. А Атанасије био је тога уверења да од проје, и од ваљушака са сиром нема слађа јела на овој целој трокутној земљи. (Није могао рећи: на „округлој" земљи, јер је Крим трокутан, и он ван Крима за другу земљу није знао.) И пићем све најизбранијим појила је добра Јеленка свога доброга попу, кад с ттком а кад накиселом сурутком, — објесен кад се кошнице туку, правила му је шербет и готовила му је замедљано пиво, — оваке сласти ваљада ни саи султан није никада још окусио. Вредна попадија знала је и прести и ткати; њен је попа могао сваке недеље чисто рубље облачити, тако га је неговала: а сваког јутра својом га је руком очешљала и оплела му у курјук његову дугу плаву косу, по ондашњем обичају. Атанасије је и до тога госпотства дошао, да је могао држати и свога сопственога магарца, на коме је недељом и свецима обилазио своје село. Јер је Добропол тако био расејан на једном брегу, да је требало ходити читав дан, док би с једнога краја на други му дошао, а било је у том селу пет цркава (малених, од дрвета саграђених), где су се купили верни из оближних кућица на службу божију. А и народ је волео својега попу Атанасију, куд је год прошао свуда су га љубили у руку, плаћали су му ноповину и бир, а од плодова и домазлука њихова што је било прво и најбоље, то је било попино. Још се могао надати да ће, кад му поочим умре, он бити изабран за архимандрита, па би онда и он таки исти трбух пустио, тако би исто задриг'о и црвенио се као и овај, — наравно, кад томе време дође. Али једног бурног и олујног вечера необична посета стиже у попин стан. Киша је падала као из кабла, путови који воде кроз брда, претворили су се у читаве реке, коњи су све њискали застрешени грмљавином и севњавом. Ево дојаха читав караван коњика. А шта их је довело амо, у ове пределе? Можда су помели пут? Јер до сада још никад није нрошао кроз Добропол такав путник, који је за собом оставио траг од коњских копита. А ево ово је читава чета, — а на челу јој једна жена. Кад стигоше пред поиин стан, замолише да их приме под кров; неногода их је догонила. Попа није могао све примити ни сместити, кућа му је била малена, једна соба једна кухиња. Морадоше се раштркати но оближњим колебама; тако је наредио њихов вођ, њихова госпођа. Сви ови гости беху пуно оружани; а код попе остаде само делија госпоја, са два своја оружника, који су за њом унели њен пртљаг, торбе и тарчуге, — али су заостали у кухињи. Сад је исгом видео Атанасије, да на свету има и лепше жене, него што је његова попадија. Ленше, куд камо лепше! Кад јој човек ногледи у очи, помисли да је севнула муња. Кад јој погледи у црну косу, мисли да је око њега (Нагтавак на страни 9.)