Starmali

64

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 6. ЗА 1В18.

Свиа. Иа зато се родила. Г р к. А на даћи заклали су краву. С в и њ. Боме неће мачку. Г р к. Па је кравију главу појело псето. Свиа. Под ногама је нашло. Грк. Зато су псето убили. С в и њ. То му се први нут десило. Г р к. Ал сви су они живи. Ти лислиш да сам ти истину казао. С в и њ. А ти мислиш да сам ти веровао. Грк махне главом па ућути. — Кад су доспели краљевом диору, ишета пред њих краљева кћи носећи уруди голему главурду купуса (какве ни у Футогу нема) па запита свињара: — Јеси ли видио; момче, оваку главу купуса? - Е, вели, госпо девојко, то није ништа. Ту би главу наш попа, па још са карманадлом, могао сам појести. Али у мог оца башти таки купус роди, да на једној главици дванајесг ковача кују. — Е то је добро! — одговори краљева кћи. — Није ни добро. — А за што? — Од те главице направило се силно ђубре, па је мој отац имао посла целе године, док је ђубре на њиву изнео. — IIа то је баш добро. — Није ни добро. А за што ? - На мог оца њиви у место жита нарасла за годину дана читава шума. — Па то је тек добро ! Шта мислиш толика дрва! — - Није ни добро. — А како то не би било добро ? — Мој отац ономад отиде у шуму да донесе сувади, да нам мати испече цицваре. Купећи дрва изненада лапи га један медвед с леђа, а овај те тамо те овамо док се није искобељао, те меду пуф буџом но репу. Медвед наже бегати а и испод гриве. испаде му једна цедуља, а у тој цедуљи нисало је д а ј е т в о ј о т а ц у м о г а о ц а ч ув а о с в и њ е. Краљева кћи увређена нлану као муња и рече: „лажеш, хуљо једна!" Свињар се насмеши: Та ја сам и хтео да лажем. Сад већ краљева кћи није имала куда него је морала пружити своју руку — ал не Грку — већ нашем свињарчету. Али тиме се ова приповетка не свршује, при крају је много смешнија. Ако би ко, беспослен, хтео и крај да јој чује, нека ми дође на ће коју чашу вина иснразнити а и с и т ће се насмејати. Прибележпо Лаза Кнежевић.

Чивутски сокак Довео отац малога Божу из Пакраца у Нови Сад, па га је водио по новосадским улицама да се шеће. Кад су пролазили рузмаринским сокаком и покрај позоришне зграде, запитаће Божа: — Је ли, бабо, је л' ово чивутски сокак! — Није синко, чивутски је сокак далеко одавде. — Па да шта тако смрди? Аб.

Ибриша и Салко, (Волели со малко.) У сарају Азиса Абдула Триста шесет и некол' ко була Свака живи да онај дан туби Кад је султан у години љуби. Један пољуб у години целој II не стане на усници врелој: Јадне буле затворене уде, И за чешћим пољубцима жуде. А највише црнојка Ибриша Од свих була и лепша и виша, А претанка у појасу своме Цео сарај поноси се њоме. Ма на што јој цела дика њена Кад не може да буде грљена, Ко што жуди као што би хтела Кад би могла и када би смела, Пред сарајом болта се извија Пред њом шеће Салко болтаџија, Ибра гледа па у себи мније, Што л' ме Алах њему дао није. И базрђан џелебија Салко На сарај би погледао малко, Ибру гледа а у себи мније Што л' је Алах мени дао није. Мрак се вата нојца свету грози А Салко се по Босфору вози, Босфор вали пирка царев сарај Ибра гледа срце јој се пали. Салко чамац притерива крају, Она смиче прозор на сарају Па шапуће: болтаџија Салко Причекај ме у загрљај малко. Салко руке пут Ибрише диже А она му у наручје стиже, Ма се чамац заљуља у мору А таласи на дно га обору. Оста Ибра са Салком у води Па се грле али им не годи; Алах спази па му жао било Те их мету пророку у крило. 3. Ј. Јовановић. Распис. » Овим се расписује награда ономе, који ногоди, које ће дете из главне основне или више девојачке школе у Новом Саду прво упасти у ону дубоку, цигљама постављену и незаграђену јаму, што је три корака удаљена од школе и крајеви јој травом обрасли, да дете лако не опази. Награда је парчизама, које ће својеручно направити надзиратељ црквено-школски. Један забринут отац.