Starmali

„стармали" број 7. за 1878.

Јулије добија чесхо таква писма, тако да много за њих и не хаје. Иисмо би можда јож и досад стајало на столу не отпечаћено, да Јулија није посетио Адолфо, његов пријатељ, који је употребио сву своју речитост на то, да наговори Јулија, да отпечати писмо. „Како можеш бити тако љубопитљив ? Ја такве бљувотине по неколико недеља не отварам . . . . а колико сам их већ не отворених бацио у пећ, или њима запалио цигару." „Јулије, ти си ужасно срећан човек! К,ад ја, једанпут у години, добијем љубавно писмо, онда од радости не знам шта ћу да радим. А теби, теби је све то све једно." „Више него све једно. Ја их добијем толико, да ме већ нросто мрзи читати их." „Судбина је зацело пристрасна! Зашто мене није обдарила таквом срећом ? Премило писмо . . .. па како мирише . . . ко зна, на каквим је грудима почивало." „Груди као груди. А почивало тамо, а овде, сасвим је све једно." „Чини ми се, као да ми је рукопис познат: Јулије, смем ли да отворим писмо ?" „Кад те то тако занима . . . отвори га." Малени печат беше разломљен и за тренутак Адолфо прочита писмо. Смем ли, Адолфе, знати, шта ми та дама пише? Ч итај на глас, ако смем молити." Адодфо читаше: „Једна дама жели вас познати. Можете доћи сутра на редуту. Да би сте је познали, знаци су ови: црна сомотна аљина . . . врпце . . . сребрн појасић . . . црвени свилени барет .. . у црној коси корали . . . на левом рамену бела врпца. Дама, која ће после недељу дана одпутовати, очекује вас. Пријавиге јој се као „каро-пуб." „Но, Јулије, шта велиш?" „Шта да велим ? За време месојеђа добијам толико нозива, да бих се морао учетворостручити, па да свима одговорим. 0 боже, само да није тих редута!" „Хоћеш ли ићи сутра?" „0, не, пријатељу, ни на који начин." „А. зашто не?" „Зашто? што немам кад. У осам сати идем у шетњу, у девет у позориште, у десет у кафану .... Него знаш шта, заступи ме ти, иди место мене.' ; „Ја? Шта мислиш? Знаш добро, да нисам пријатељ никаквих „абендтајера." ,,Но, но само ћути. Тиха води брег рони, ти си иодмукао. . . знам те." „Ја бих себи много нребацивао, кад бих теби отео даму." „Немој будалити; ти ми ниси опасан. Иди у редуту дозвољавам ти . . . прилика је ту . . . пробај . . . видиш, да ти ни на чем не завидим. Иди, кад ти кажем" .... „Нећу отићи ни зашта на свету." „Ради, како ти је воља." Адолфо прочита писмо још једанпут, па онда ућута. На скоро после тога оде. Јулије је имао право — Адолфо је подмукао. Како је отишао, одмах је намислио, да се у место Јулија нађе са црном дамом. Знаке добро упамтио. Хитно набави нове хаљине. Није хтео да постиди Јулија. Ко зна, говорио је сам себи, можда ћеш се красној

дами више допасти него равнодушни Јулије . .. ти си учтив, сентименталан, у кокетовању си мајстор, уздишеш соте П Гаи4, зацело, биће с тобом задовољна. У вече, у осам сати Адолфо је већ био у редути огрнут плавим домином. Очима је тражио у гомили масака даму. Али узаман. Црних масака било је доста; али једна није имала црвени барет, друга сребрни појасић, трећа белу врпцу на левом рамену. Беше десет сати. Ваљда ће још доћи. Из дугог времена ночео је играти са шареним маскама, Узео је даму у сеоском руву и стаде са њом у ред! Још једнако очима тражио је очекивану даму, али је није нашао. Ваљда је неко проводио с Јулијем шалу .. . можда га је он сам писао, само да ме исмеје. Јулије је малицијозан . .. он то може учинити. Наједанпут угледа жудно очекивану маску у пратњи једног дечка. То је она, рече, остави своју играчицу па полети дами. Из почетка обилазио је око ње, као мува око меда. Најзад се окуражи, па са рукавицом дирне њен бели врат. „Красна маско!" „Ко сте ви ?" „Јулије." „Какав Јулије ?" „Очекивани „каро-пуб." „Јесте ли зацело?" „Како можете сумњати?' „Онда хајдете замном!" И позва га прстом. Адолфо пође за њом. У предсобљу чекао је слуга. Кад је даму огрнуо огртачем, оде на поље. Дођоше каруца. Маска, њен мали пратилац и Адолфо, седоше у каруца. Са нечувеном брзином јурише кола и стадоше пред једну велику кућу. Маска пружи Адолфу руку молећи га да је одпрати до собе. Само се по себи разуме, да јој то није одрекао. Код врата маска зазвони и слуга им отвори врата. Прођоше кроз неколико соба, па дођоше у једну, у којој су на дуварима висиле пушке, сабље и пиштољи. На мраморном столу горела је свећа. „Сад смо на месту, мили Јулије. Останите овде, а ја ћу се за минут вратити." Притиште му руку нежно, па са дететом оде у другу собу. Одмах за њом, на иста врата, уђе млади човек, чији су бркови и цео стас показивали да је војник. „Добро вече", драги господине!" „Добро вече", одговори уплашени Адолфо дрхћућим гласом. „Имам ли част говорити са г. Јулијем Л?" „Ја сам тај". „Радујем се, што вас видим међу ова четири дувара. Ви ће те бити тако добри, да се самном дујелирате." ,,Ви се шалите господине !" „0 никако. Што сам рекао, то је сушта збиља. Већ сам вас трипут позивао, али ви ни једаннут не дођосте. Опростите ми, дакле, што сам морао унотребити ово лукавство, само да вас домамим у моје обиталиште." „Ја да се с вама дујелирам, али зашто, ?" „Ви сте на балу г. Б.. осрамотили госпођицу П... моју сестричину