Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 16. ЗА 1879.

128

Слуга сам понизан! Нит нал треба вођа Нит „народна странка" Не треба нам усталаца, Не треба првака. Болит има право Ако с леђа сними, Брановачки још правије Ако се не прими. (А ко силом хоће Да си вођу бира, Та епо му у Пешти Доста Партвезира) Тако нам је вге^епу Јаша Ови дана пис'о. Признати се мора Изрјадна је мисо — Слугасам пснизан Господине Тисо! Каква збора, договора У седници јавној! На што конференција У земљи уставној Каква слога, споразум И партајске мере' Нека свако Туре На свој рачун дере! На што нам лозинка И парола својска?! НиЈе л' лепше бити Газбијена војска! Тако нам је зге^епу Јаша Ови дана писо. Признати се мора: Изрјадна је мис'о ! Слуга сам понизан, Господине Тисо! — н. Абуказемов календар. Јуни. 1. После купања сврћу Новосађани уз пут у Шулову пивару да се осуше, те да се неби вратили мокри кући. 2. Хрватски ђаци праве од храма просвете (позоришта) — храм о с в е т е. 3. Велика врућина; цена се леду мења: у Бачкој лед скаче, у Срему лед пада. 4. Загребачки чизмарски шегрти дају укор загребачким хрватским универзитетлијама због пепристојног владања. 5. Сентомагаки пон Сима плаћа свом чизмару пар ципела очитавшп му једно „богородице дјево" (место 5 форинти.) 6 Гђа Кагарина Миловукова добија орден ћутања за своје заслуге. (Па доста је она ту и заслужила.)

7. Новосадска агенција купује 5000 центи египатске помрчине за онај део променаде, куд се иде у вече на лађу. 8. Такозвани „хрђави" (Види последњу страну „Стармалог") дужници А. Пајевића (јер он има доиста „добрих" и поштених дужника) отварају сваки у свом месту по једну нову књижару; примају књиге у комисион од свију издавача и обећавају, да им после неће досађивати предавањем рачуна. 9. Српске учитеље гаиље министарство у Арад да слушају мађарски курз кроз 6 недеља. Ваљда за то бага у Арад, што је то варош Саве Текелије. 10. Кад месеца Јуна не ваља јести рибе, бар да је какво добро ј у н е! Две ћурке. (По немачком.) Досад су се — не знам рећи зашто Гледале ко Турци ; А данаске ево д' црна ћурка Дође к белој ћурци. „Дуго вам је време, сестро драга, Па ајдемо мало да се ирошетамо, А шта знамо друго!" На те речи напући се бела Аристократуша, Од гордости нос јој сав помодри, Напе јој се гуша. „Шетајте се, драга моја, сама, Ил с киме вам воља; Истина је, ми смо обе ћурке, Ја сам ипак боља." Ј.

Из школе, 1. У Новоме Саду на Клиси био ј'е ових дана испиг у тамошњој филијалној школи. Учитељ ће међу осталим запитати дете, кад је очитало „оченаш": Кажи ти мени, Стевице, за што ми у „оченашу" иштемо, да нам бог даде леба само за данас („дажд нам днес"), за што не иштемо за дуже, на пример за месец дана —? Стевица се није дуго мислио, него ће одговорити: — За то иштемо само за данас, да не би лебац о т в р д н у о. II. На испиту испитивао учитељ девојчицу из земљописа: Ди лежи Суботица, колко становника има у Вел. Бечкереку, каквих завода има у Пешти, ко живи у Карловцима и т. д. Дете није ни иначе преко године никад знало ни учило ни словца из земљеписа, па није знало ни сада на испиту. Учитељ се разљути и изгрди девојчицу, што ништа незна. А што ти море не учиш земљопис? — Молим господине, ја несмем да учим. — А како не би смела? — Молим мени је моја мати казала да мени то те вароши не требају, јер ја нећу водити слепце по в а р о ш и м а. *