Starmali

203

Било је у очи поласка ЈГннднових другара у Г.... заказана вечера требала је данас бити, али на њихово великб чуђење, не беху млади људи у гостионицу позвати, но код Линдна у кућу, али још чудније, и породице тих млади људи, са којом мати Линднова позната беше. беху позвате. Мати Јинднова дочека госте са неком особеном свечаношћу; а и Линден изгледаше његовим пријатељима озбиљнији но икада. Али и он беше ово последње време сасма променут, па и није хтео да иде с њима натраг у Г... и сваку је шалу ђаволски озбиљно узео. — Млади људи шапутаху те примедбе међу собом, и један од њих запита Ллшдна, шта то свд значи, та то се није тако с опкладом мислило. ,,Па то је свеједно" одговори Јиндеп смешећи се ,,ми нисмо арописали где да се држи вечера. А напоследак ви и немате права да ту гунђате, јер сада вам могу казати, да сам ја опкладу добио". При тим речма окрене се он вратима, на које је његова мати ушла, водећи на руци једно младо девојче. Зачуђени познадоше ђаци у том лепом девојчету, ону непознату из парка, предмет њихове опкладе. „Допустите ми моји штовани пријатељи" рече мати Линднова „госпо1)ицу Берту Холдлинг, заручницу мога сина представити." Срећу им желећи, опколише гости заручнике; а Линден се саже к својој вереници и притиште један пољуб на њену руку. II. Сад. С немачког. Адријана. Песма човечијег живота. У нрози. Живот просијака је вечита предика у време поста. Живот грађанина су новине. Живот је послужитеља писмо, јер се свршуј е као „слуга понизан". Живот је кокете вексла, коју она непрестано пролонгира. Живот је лекара некролог на своје болеснике. Живот је сујетног човека аутобиограФија, јер он непрестано о себи говори. Живот је великог господина законик, јер он само заповеда. Живот списатеља је списак штампарских погрешака. Живот је играчице епиграм на здрав разум, јер она заврће ногама својим памет и најпаметнијем човеку. И т. д. Јака грозница, Неко је добио ових дана тако јаку грозницу, да се од зиме, која га је тресла, жива у термометру што је ту близу био — сишла испод вуле.

П а б и р ц и, (из смојих и туђих винограда). I. Замрзле се воденице, Ледене их свеће ресе Ту торочу старе жене, Њихов језик — не мрзне ее. II. Питаш: на што рукавица Кад пођемо којој дами ? Где су руже, ту и трни, Па нек прсти' нису сами; Жацне ли те госпа хола Кроз кожу је мање бола. III. Кад отворих стару књигу Тебе нађох — аох среће! Здраво да си лпсте стари , Младалачко премалеће! Ал' — шта видим, није писмо, Већ меница нека стара: Некад беше скупоцена, Сад не вреди — ни динара. IV. Свечан празник тихо — миран, Ни облачка небом није Ал' у Старом здању неком Од батина киша лије.*) V. Што сам 'вакав сазнаћете Кад чујете мога јада: Моја жеђца с даном расте, Ал' с вечери — не опада, Па тражећ' јој винске воде И последња мрака оде. VI. Да саставим нешто лепо Шта сам пута вољан био, Таман седох, ал' већ нехо Баш то исто „сочинио." Кад то читам ја се чудим Тој дрскости, томе раду: Зашт' старији литерати Нас, потомство, да покраду. VII. Што је цвеће по вртови Кад га росни дажд нетапа, Што је младост без љубави, То је берба — без ћевапа.

ж. п. ш.

*) Није то било у „Старом здању" већ код „Ајдук Вељ' Слагач.

ка," ми смо боље извештени.