Starmali

„отармали " број 2. за 1881.

Грађа за француски буквар. I. Све што год је чисто, Француз зове; пир; — И код нас је тако исто: Кад појемо све на чисто, То је био: иир. II. Мудар ти је Француз, Дан је, вели ; жур ; — Где се време тако штује, Ту се богме напредује. III. Француз добро каже: бијен! — Чудно ми је то; Код нас, кад је когод бијен, Вели: то је зло! IV. Француз има речи Фине, Неће никог да уштине; Ако кога и увреди, — Али жене штеди. На учтивост његову Пада само један сен: Он царици, —- помислите ! Каже, да је: рен. V. Сажалење у Француза Каже с': питије; Е, гледај их' јако! Код нас није тако; Све што год се иије, Нама жао није. VI. Који здравље не чувају Нек добро запамте, Да Французи здравље Називају: Санте. VII. Доследни су врло У назору том, Јер човека сваког Називају: л'ом. — Јест' ломни смо здраво, здраво, А ломи нас сваки ђаво. VIII. Не питај Француза Колико је стар; Јер питање то је њима Тугаљива ствар. Ако питаш, онда ваља Унапред да знаш, Да године, старост, доба, То је код њи: д'аж.

IX. И ми знамо, осећамо, Да је многи човек звер; Француз зна и зашто, Јер је срце: кер. X. Знајте још и то: Ереч се зове: шо. (Тако Мађар кад замоли Од Француза мадо соли, Каква му је срећа, Може добит' — креча). (Продужиће се).

Шта је пристојно а шта није. Пристојно је да се сваки пружа према своме губеру (па и најдужеи), да носи свилу и кадиву, да вуче на себа златно прстење, и дебеле ланце, да се вози на четир коња, — а је-ли он то на пристојан или непристојан начин стекао, то се не пита.

Не пристоји се, да млад човек у друштву другима соли памет, и хоће све на своју ћуд да окрене, — дабогме, то се пристоји само старцама.

Пристојност не допушта да човек своју жену пред другима пољуби, — али туђу жену између четир ока пољубити, то књига пристојности не забрањује Није пристој но да у страном друштву говоримо српски, — али да међу собом говоримо мађарски, то би се сматрао као вршак пристојности.

Није пристојно да коме у очи мане и погрешке његове опомињемо и да га на боље упутимо, — али да га иза леђа оговарамо, то је већ пристојно.

Не пристоји сеу друштву говорити о самом себи, — јер ту ваља говорити о^ другима, ма и не било најбоље. Не пристоји се у гостионици за ручак остати до првога дужан, — али узајмити од чивутина новац, па га разбацивати као какав гроФ, то се већ пристоји. Не пристоји се великој господи казати понижњејше своје мнење, ако се то са њиховим не слаже, -- али улизица и чанколиз њихов бити, то се већ пристоји. (Продужиће се.)