Starmali

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 9. ЗА 1881.

V. Свештеник или — попа. А. Кад што кажеш свештенику, А он очи склопи. Б. Ако хоћеш да те чује, Мораш казат' — попи! VI. Кир Мича. (По немачком) Наш кир Млгча седи Мора здраво мудар да је; Јер он мудрост своју штеди, — Ником је не даје. VII. Штампарска погрешка („како" место „добро") А. Па шта ради ваша госпа Тежатником, свецом ? Б. Е па знате, — као мати, Забавља се кецом. —р —

Кад се жта растопи. Грудва снега, кад се донесе близо топле пећи. Лријатељство, при повратку узајмљена новца. Лажно јунаштво, кад се опали први топ. Предрасуда, кад сијне сунце разума. (Ово сам довде нашао у једној старој књизи, па ме намамило да и даље продужим): Старе банке кад дођу у младе руке. Кечига од три Фунте, кад дође у протину кујну. Песничка Фантазија, кад опази кутију рајспулФера. Мала држава, кад подмете сама себи туђу ногу. Девојачки снови, кад почну изостајати проводаџије. Свештеничко достојанство, кад падне у плебаношку бару. Урођена ерпска клица, кад прими на себе улогу кшпдед језуша. Мађарска обећања, кад прођу критична времена. Фунта розенела, кад је пронесу кроз новосатску променаду. Питомачка благодарност, кад пође трбуом за печеним ћурком. Српскп понос, кад нагази на „Недељни лист". Либерални умор, кад седне на министарску столицу. Сремско вино, кад дође у Сомборски подрум. Воља за женидбу, кад види карте којима се отра ФришеФире и т. д. и т. д. у.

Пријатељство и благо — „Ко има пријатеља, тај има ивелико, небројено благо" ускликиу један идеалиста у неком друштву. ,Али и обратно!" примети неки стари практичар. „Ко има блага тај има небројено пријатеља. Миљко.

Многи тужни и невољни, — један весео и радостан, Красан је дан био. Сунце је сијало над Београдом, баш као да хоће нешто дз му надокнади. Многи свет је измилео на калимегдан, — да ужива леп изглед гледајући на суседну државу. Али крај свега дивног изгледа многи су били тужни, као да их је неко неком у залогу дао. Само један стран господин ходаше по<жакујући весело; не само брк, него и нокат од малога прста смешио му се пун задовољства. То видивши многи тужни, не могоше на ино, него запиташе весела странца. Многи. Ала господине, ви мора да нисте из Србије, кад сте тако весели. Или можда сте какво терно направили. С т р а н а ц. Мислим ! Многи. Па молимо вас, како се ви зовете ? Странац. Бонту. М н о г и. А шта значи то српски ? Странац. То значи отприлике: „све је добр о!" — А како се ви зовете ? М н о г и. Хе ! — Ми се зовемо сасвим другче! Странац. Но, па и то је шармант. А и не можемо имати сви једно име. Кад је једном „Б о нт у," не може бити и другима. Калимегданџија.

Нема штофа. Седео сам и мучио о' тражећ' штоФа песми, Ал баш ничег важног нема, — музо моја, где с' ми? Не сетих се да опевам политично стање, А на какву лепотицу сетих се још мање. Не сетих се оштрим пером грдит' наследника, Да не туче своју жену више чика-Ника. Не сетих се да по свету срећне људе бирам, Па да њима с каквом одом леао гратулирам. И баш ништа не паде ми на ум вече цело, Хе оставих папир празан, — и одох на село. Ту наиђох пријатеља, младог песник-Перу, Па му причах поверљиво о своме малеру. Насмеја се музин сине, поче да ме дира, „Тешкој певат' без мастила, пера и папира ; А без штоФа, без тога се пева већ одавно, Тако с' текем дар познаје, новајлијо рано !" И ја примих добар савет, по том сам се влад'о, И бога ми, гле, може се, — ко/би се том над'о ! Ј. ђ. Макеимовић.

Из школе и живота. ЦроФесор Н. запита једног ћака, да ли он зна, какво је то каратно злато ? „То сам знао још од моје матере, пре него што сам у школу пошао," одговори запитани поносито. Каратно је злато оно, које се на картању (н. п. Фрише Фире) добије. Један—Два