Starmali

„стармали" број 18. за 1881.

143

п р о д а о ! Зар ти није срамота, да си испод марвинчета! И тако иде с тим нриповедањем у бесконачност. Браћа која ми то приповедају, чине то из љубави према листу и према својима, а уједно је за мене врло ласкаво, што држе, да ја све то могу запамтити. Међутим на овој врућини иде то тешко, и како сви они знају читати и писати, то би мени много милије и лакше било, кад би они сами сваки своје побележили и мени дали на употребу. Овако се много што шта изгуби, а кад се ја сетим, а оно већ доцкан, као што су се и многи суграђани наши доцкан сетили, да треба платити порцију, те нису бирачи, — ал' онако смо и прошли. Аб.

Куртоазија. Брудер Јаша бранећи Камбера, што је гласао за Фетистеленде — ура*) Бенду, вели да је он то ,из куртоазије" чинио. Врло лепо, само би онда требало, да наши људи и у другим стварима ту кортоазију терају. Тако на пример: ~ Кад Србин хоће шта да пазари, треба да обиђе српске дућане, па да купује у мађарскима из куртоазије. — Кад Српкиња хоће шта да чита, треба да српоке листове пусти да пропадну, а да држи листове м ађарске — из куртоазије. = Кад се купе прилози на српске рањенике, не треба им дати, него у место тога треба послати новчани прилог на зидање пештанских „булеварда" из куртоазије. Кад си уредник каквог „Недељног листа", а ти ту грди Србе, а хвали Мађаре — из куртоазије. = Кад Србин, који је својим знојем имање стекао, остари и пише тестаменат, треба да остави штипендије за мађарске ђаке — из куртоазије. = Кад се Србин жени, а он ваља да се мане Српкиња, па да узме мађарицу — из куртоазије' Али: Кад би се у магистрат узимали из куртоазије за чиновнике и онда сами Мађари, кад су Срби у већини, можда би и који Србин у Бендином колу рекао: — Куртала такве куртоазије!

Први Април. (Истинити догађај). Оно истина ако ћете календар питати, он ће вам казати, да данас није Април, а још мање је први април Али искуство, (и ако га не питате) казаће вам да је сваки дан први април, јер сваки дан бивају груба варањаи озб иљнанаседанија. Чисто се човек зажели ф и н а варања и ш а љ и в а наседа*) Шта, зар му и „Стармали" виче ура! Слагач.

нија. За то ћу вам приповедити нешто, што овој жељи чисто одговара. У ужем кругу његових пријатеља у Н. Саду било је познато да ће као сутра вратити се с пута браца Сима. (Ово му није право име, ал кад би му казао право име и презиме, сви би га познали.) Друштво се баш разговарало, како ће браца Симу достојно да дочека, кад на једаред неком паде на ум да је сутра први април. Аха! Симаје нас често преварио, сад јенајбољазгода да му се тај цео зајам уједаред, па још са интересом врати. И план се брзо направи п општим пристајањем потврди и одушевлењем запечати. Други дан браца Гојко, чијим је маслом ова шала и замешена била, не буде лењ, већ оде пред браца Симу чак у Футог и ту уђе у ону лађу на којој се браца Сима после четирнедељног путовања кући враћао. Ту се састану изгрле и за јуначко запитају здравље. — А има-ли што ново у Новоме Саду запита ће бр. Сима. — Има нешто што ће те веома обрадовати. — Па де реци. — Нећу ти казати док не дођемо у Н. Сад. У веселои разговору при чаши пива и доброј цигари пролазаше време брзо, — и они стигоше у Н. Сад. — Даклем сад казуј тај твој радостан глас. — Један твој добар пријатељ добио је сина. Ал сада погоди који. — Је-ли Пера ? — Није. — Је-ли Коста? — Није. — Да ко је. — ђока. — Ура! Но, то ми је баш мило. У великој својој радости Сима је и заборавио да деца не падају из ненада с неба. Заборавио је, да је он ђокину жену пре месец дана видео и то у пуној виткости и танкострукости њена узорита стаса; заборавио је да о таком госту ни разговора било није, нити су се капице вирковале, ни реклице шиле, ни пеленице рубиле. Све је он то заборавио исто тако, као што је заборавио да је данас први април. Међу тим је у кући пријатељаим ђоке било све удешено да априлска шала што лепше за руком пође. Прозори беу застрти, ђокина жена лешкаше на канабету; узајмили су и колевку, а да не буде сасвим без трошка купили су и једну велику лутку, коју су у јастук увили и у колевку положили, — и чекали су Симин долазак. Није се дуго чекало. Сима и Гојко дођоше у ђокину кућу. У ходнику сретоше бабицу коју Сима запита: Сме-мо-ли у нутра. — Смете, да богме, само лагано да не пробудите малог принца. Збиља, а како му је име?