Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 22. ЗА 1881.

177

Ђ.ира. Даклем од 14 ђака, који су у Карловдима матуру полагали деветорици истргоше ћилим испод ногу. Како је то? За што је то. Од куда баш сад и баш у Карловцима толика п р о п а д аниј а ? С о и р а. Еј, кратковида главо ! А зар се ни то не сећаш? Та то се све чини из љубави и нежна осећања према г. Анђелићу. Иира. (Удари се руком по челу) Аха! Да му се пропадање представи као нека неизбежна судбина на овом свету Спира. И да му лакше буде кад и њега то снађе; Ђ. и р а. И да не може казати: Куку, леле! Сви у Карловпима пролазе, само ја пропадох. — Од кога је да је, то је заиста фино и нежно поступање према Анђелићу. Спира Само не и према ђацима! Ваља — и опет пе ваља. Србија је добре воље — То је нама мило свима Барем тако изгледа 11о шаљивим листовима. Ко г д хоће да се шале Напије, нагута, Тај то може постигнути По четири пута. Шала пада као киша, Шала ниче као трава, Шала душе са свих страна И тресе се из рукава. Има шала разне боје, Сад је шали права ора; Свака странка има своје Гласило Хумора. И партаја свака своју Шалу има. — Тако в а љ а! (Ал не ваља само што је Толико партаја). Калимегданџија.

П р е д л о г. Предлажем, да се дотични § наше црквено школске автономије исправи овако: „Ни један српски патријар не сме умретираније, него тачно на тримесеца пре него што ћ.е се сазвати сабор за избор новог патријара." Пробајмо и тако. — Можда ће се овај § боље респектовати. Стармали.

Допис „Стармаломе," Ових дана добили смо један оригинални до■ пис из Сијоноваца, који је већ и по томе оригинал а н, што не можемо ни речи из њега да разумемо. Мора бити, да је наш штовани дописник у своме допису држао какво масно печење или маџун од шљива пре, него што нам је допиз овај послао, тако, да сад једва можемо из њега по декоју реч да прочитамо, а како је лако могуће, да је штагод важно, то га ипак доносимо, и молимо, да нам га когод разјасни, да неби доцније потомство наше лупало своје невине главе око разрешења ових хијероглиФа: Сијоновци. Овде — — неки г. Заурков и ћ — — — — штедијоница — — — — књиге — — — — вавилонска кула — — — — шпијонажа — — денунцирао — —- — продрмати поверење — — — али свесни чланови — — — — — но централна банка — — — народних фонд.. — — — „вирчаФт" — — — син — — -- три штипендије — — — — он — — — троструку плату — — — аљкав рад — — — — — — Урош — — ни крив ни дужан и умрво — - — — напегост — — — сретно истер — — и тако онет ред у шпарк (Ово ће бог свети разумети. Молимо г. дописника, да нам целу ствар јасније опише. Ур.)

Из пучке школе. Учитељ: Кажи ти мени Мартине којим језиком говоримо ми сремски Хрвати ? Мартин: рацким!

Звонимир: Је си ли чуо Душане да Је бан Пејачевић проФесора Војновића и Врбанића дигао од службе и плате. Та то је страшно! То је бан Мажуранић био са свим други човек. Д у ш а н: Имаш право Звонимире, бан Мажуранић је и био са свим други човек, он је у Пакрацу идмах и проФесоре и препарандију српску затворио. Звонимир: Е, али и Хрват је нешто друго него П а к р а цЈедан надепуни јуноша угледавши славенску тробојницу на обштинској кући завапије узхићен. Црвени се бели барјак од пл аве тне свиле!

Један Херцеговац возећи се са покојним Вуком по Бечу на Фијакеру спазп горостасну цркву Светога Карла на Видну и на њој велике мраморне светитеље са раширеним и небу уздагнутим рукама, те зачуђен од тог дивног призора продере се на свог побратима Вука: „Да грдне цркве, да беснијех светаца устав'дер Вуче ту ждребад да се пустога Бога намолимо!"