Starmali

»СТАРМАЛИ" БРОЈ 32. ЗА 1881.

2о7

н и ц и ћутади донде, док је парох Анђелић то говорио, то онда по тој здравој лођици следује, да се и они сви с аиме сдажу. * & * + Парох Чобанић вели на завршетку свога говора, да .ни сам не зна шта је потписао". Он је то тре§ао одмах у почетку говора рећи, па онда би читав говор био излишан и могао би изостати. * % * Земунски посланик на народно-црквеном сабору, брашн^р Јана^, полазећи као невериФИкован са сабора, сетио се апостолских речи: „Б р ашно нас не постави пред Богом и т. д. Аб,

Још једна врлина нових десетица, У похвалу нових десетица пишу нам из Вуковара овај догађај. Био је вуковарски вашар, Нека жена из оближњег села истера своју краву, — погоди се и прода је за 60 Фр. Код псплаћивања пружи јој купац у руке три нове плаве десетице, па јој изброја најпре с једне сгране: 10, — 20, — 30, за тим окрете банке на другу страну, па настави бројањедаље: 40, — 50, — 60. Жена се поче мргодити и главом махати, али преФригани купац збуни је с очију, продеравши се на њу: „Шта, теби канда царске банке нису по вољи! Хајде, хајде, носи те ђаво, — гледај да дочује полиција, те ћош страдати као нико твој." Жена, — можда је већ кадгод страдала од полиције, па се сад боји и имена њена, стрпа три десетице (уместо 60 Фр) у џеп и оде кући; — где и сад кука са грдне штете своје. Не знам да-ли је то благослов нашег дуализма, да неки препредени од њега користи беру, а други поверљиви и безазленп да се у прса грувају.

Зашто ? — За то. Зашт' пон В.ира, кад с' насвира, Срце му и душа, Наздравити Герману Из свог ћелепуша? Зашто тако ради Наш господин Нира ? Јер он вели, да тако Герману „кипира". М—ћ.

Чупави чланци, VIII. Ала је то тешко писати чупав чланак у очи овако важних дзна — и то из даљине од колико милијуна корака (т. ј. кад се пешке рачуна).

Ја оад ф >рмално ништа незнам а док ја то моје незнање наиишем (као и многи други што раде, док оно у Нови Сад стигне, док се тамо сложи) штампарским погрешкама снабде, преломи, (баш као да је батина чија), „апцигује" (баш као да је вино), корегује и ревидира (баш као да је пиво), штампа и обеси да се суши (баш као да је гола вода), на три сата пре изласка поднесе капетану г. Камберу (баш као да је он жељан „Стармалог"), док се савије и бела „шлајфна" метне на њ баш као да ће на бал) и тако једва једном пред читаоце дође — онда ће моје незнање већ бити са свим излишно онда ће поштовани читаоци већ с в е и с в ј а знати — (кожда више него што им треба) Па сад шта да радим? Ајде да нагађам, да сумирам, — као што раде и друга браћа (и иебраћа) новинари у таким приликама, — шат будем тако кадар напунити бар једну страну и по са мојим незнањем — чиме други умеју да напуне добеле књиге. Ја држим да је досада већ било призиваније св. духа, и да је св. дух већ сишао на све, — наравно најпре на г. комесара (његово је првенство) па онда таки на архијерејство наше (ес1ез1а ргаесесЦ<;) а затим сместа на свех вас православних и благоизбраних посланик, који сте одржали пробу ваше вере (и вер ификације). Па онда држим да је св. дух, дух разума, дух мира, сваком по нешто на уво пришапнуо. На пример. Посланицима : „Дајте цару. што је царево!" Архијерејима: „Дајте богу, што је Божије"! Н>ег. преузр. г. комесару: „Дајте народу што је народово!" Е, сад би само требало светог духа још и послушати, па да нас види бог, — који ће нас видети и оаако, али тешко ономе, који узмора обарати очи пред погледом његовим. Оно, истина вели се и то, да је г. комесар депутацији новосадске општине нешто тако рекао, као да већина не мора увек погодити оно што је добро, — но пошто ће та већина, велим ја, бирати поглавара, ником другом, него себи и своме народу, па како избере онако ће јој и бити, и пошто је то г. комесар (ако је заиста река;>) рекао пре призванија светога духа, духа мира и т. д, то ми ове речи можемо држати за приватно мнење г. комесара, и о томе не треба много говорити, да не дочијс већвна угарског сабора у Пешти, па да не помисли е се то на њу односи. Чекајте. шта сам оно Још чуо ? — Да — чуо сам нешто и о секретару г. комесара о тешкој бризи турско-бечејских (или бечејско-турских) делија. Те делије од како су чуле да ће се наше главно питање решити законитим путем правде и правице, завукле су се у мишију рупу, одакле им само нос вири. Те делије надале су се своме спасу само од какве круте силе, а пошто су видели да г. комесар не води никакву војску ни топове на пријатеље ср-