Starmali

„стармали" број 5. зд 1882.

Не пита се ко се како крсти. Но шта су му нашкрабали прсти, Какво ли га напоило вино. Још завршујем ово са рефреном у ночетку споменуте песме : Тик тие так, тик ти риктик так! Аб.

Просидба. Хумореска Лазс Нанчића. I. Филистерија свугде преовлађује . .. Набељене жене, одрњене уседелице, кајишари, џандрљиве старовоље и грудоболни покајниди, сви ови из једног гласа најстрожије осуђују оне чланове људскога друштва, који уживају у добром белом или црном вииу и који поштују гајдаша, цигане и тамбураше. Ове задње, т ј. што воле вино, жигоше јавно мнење као „лумпове", распикуће и т. д. Ја не делим такво мишљење. Но нека нико не помисли, да је то „ога1ло рго с1ои1о". Боже ме сахрани! Али ја сам дошао до тог уверења, да су оно најбољи људи, који се веселе, јер ти немају времена, да своме брату очи копају, да своје ближње оговарају и опацају, него се грле, љубе и певају, и никад с тога не могу њима овладати црне и зле мисли. Помислите само, у колико би наш народ сретнији био, да је н. пр. А—ћ таков човек, који из дана у дан пије*) и весели се, пева, грли и љуби се, а пред зору прати се са тамбурашима или пак са гајдашем ? Зар мислите, да би онда имао времена, да свом својом снагом трпа у мртвачки сандук нашу автономију ? Никада! Таквим животом може бити да би дотерао до просјачког штапа, или до гМГгшт- а 1гетет- а, али то би била само његова лична несрећа, а не би један читав народ за срце ујео. Његови ближи рођаци и пријатељи жалили би и помагали би га у невољи, али не би жалио један читав народ, који је заслужио лепшу судбину . . . Но то су и сувише озбиљне ствари, и ко зна, куда би нас одвеле, кад би о истима даље говорити хтели, те с тога боље је, да прекинемо, а А—ћу и једномишљеницима му нека се испуни све оно, што они своме народу желе. Из тог разлога дакле прелазим на причу, за коју стојим добар, да је од речи до речи истинита Моје су само речи, а факт се збиља догодио у животу, а штов. читаоци извиниће ме, ако из обзира према живим лицима, што у овој причи играју улоге, не наведем њихова права већ измишљена имена. У осталом, таквог се обичаја држе сви писци, па се дакле ни мени такав поступак не може у грех уписати. Нема гостионе над гостионом код „бокала" ! Али богме нема ни таквог гостионичара! Човек интелигентан, доброћудан, весељак и патриотичан — ето, у то неколико речи лежи његова сва карактеристика. Спољни изглед одговара му унутарњим особинама. Смеђа ока а јуначна погледа, повисоког стаса, покрупнијег телесног склон*!, густих бркова, једном речи: мушка га ленота краси! Ето^ тако изгледа гостионичар код „бокала." Исту гостиону и гостионичара познају сви у вароши

*) До душе он не пије — из празне. Сл.

Гостију пре девет сати у вече ретко кад има. Тек у десет пали облигатни фењер с иоља па врати и онда се почињу скупљати и редовни и нередовпи гости. Когод хоће свечано да утуче једно вече — тај овамо долази и ту увек наилази на весело друштво, које не мари ма до зоре трајала теревенка. — Тамбураши никад не избивају из те гостионе. Гостионичар код „бокала" глава им је. Не само што их он руководи, а свађе и размирице међу њима расправља и на опште задовољство решава, него је и прави вештак у прављењу тамбура. Он даје и „лекције" у свирању на тамбури, и не један трговац, чиновпик, пре наранд или универзитетлија долази к њему, да га у тој племенитој свирци поучава! Ко први пут уђе у његову гостиону, мисли, да је ушао у какву фабрику од тамбура — толико их има повешане на зиду у другој соби, где се обично весели „интелигептно" друштво. У првој нак седе „неинтелигентни", т. ј. они, који попију чашу две вина, па одлазе кући. Гостију има — као што већ рекох — редовних и нередовних. Гедовни су они, који долазе сваког дана око десет сати у вече, па остану све дотле, докле траје и весеље. А нередовни су пак они, који су се ма из ког узрока решили, да весело проведу једну ноћ, било да „насекирају" своје жене, било из „дешперата", или било да старијима својим „пркосе". У редовне госте бројао се и Војин Деспић, млад поседник од својих 30 година. За њега вели наш гостионп- 1 чар, да је човек доброг срца али луде главе. Ја не могу да сам тако строг, управо неправичан, јер оно, што нам гостионичар зове „лудом главом," то у самој ствари није ништа друго, но зла судбина, која Војина од рођења његовог па све до сада непрестано прати. Може бити, да ми нико неће веровати, али ја сваког са свим озбиљно уверавам, да је Војин Деспић двапут крштен. Било је то овако : Кад су невино детешце, доцнијег Војина, носили на крштење, мислила је бабица, да је он женскиње, па тако је куму и попу рекла, те му ови наденуше лепо име: Персида. Али кад бабица и кум дођоше кући, пронађе се при ближем испитивању, да новокрштена Персида није женског већ мушког рода, те с тога на врат на нос отрчаше поново у цркву, где још попа затекоше. Сад га је иоп псново крстио и кум му даде мушко име: Војин. Од тог доба Војиау је несрећа увек верна друга била. Ето, он хоће одавно да се ожени и да се једном махне бећарског живота; али никако да му то испадне за руком. Извикали су га за великог „лумпова" и распикућу, па гдегод куцне на врата, свугде га одбијају. Газуме се, да га то још већма дражи и — тако вели он — ако ни сам никад био „лумп" — сад баш морам постати Јавно је мњење неправедно и безобзирно, па често нагони појединца, да постане баш оно, што тај појединац није ни сањао да буде. „Боже мој — мишљаше Војин једном у гостиопи — зар је то грех, кад немам никаква посла, иа ми је дуго време кад седим сам између четир зида, те с тога баш морам доћи овамо, да прекратим време? После, зашто је бог створио јавор, челик и кору на трешњи, ако не за то, да се одатле праве тамбуре, жице и „терзијани" ? Најзад, за што не би пошла која од лепога пола за мене