Starmali

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 6. ЗА 188'2.

Б.ира. Даклем Јаша Игњатовић Швели, да је Пера Сегединац био „дубијозан " Србин. Верујеш ли Спира. Могу и вероваги. То јест ако ми брудер докаже, да Пера није умр'о иа мукама јуначким, већ да се угушио у салу каквог диспозиционог фонда, — онда не само да ћу веровати, него ћу се и заклети, да је Пера Сегединац био „ дубијозан" Србин.

ћира. А има-ли и данаске у протоколу живих који ,.дубијо :-Јаи а Србин ? Спира. Има, да како; али само у полак. ћира. А који су то? Спира. Сваки онај, који пред пештапском господом дуби, ал зато ипак није увек јозан.

ћира. Лане је министар финавсије Чеда доказивао скупштини да „Генерална Унија " и бечка „Лендербанка" ниЈе све једно и да оне ни у коме смислу не иду уиоредо. Спира. Но, па ето видиш да је оп имао право! ћира. Е да ? Спира. Та сад су о томе сви уверени, да „Ге• нерална Унија" и бечка „ЈГендербанка" не иду у иоредо, — него долазе једна за другом.

ћира. У Далмацији многе најмирније људе, само за то што носе црногорзке капе, цитирају пред полицију. Спира. А знаш ли ти како се зове тај посао? ћира. Не знам. Спира. То се зове каиацитирање.

ћира. Даклем већ су и „Српском колу", одузели постдеби. За што је то? Спира. За што ? — За што ? — Зашто се зове „Српско Коло" — зашт' се не зове н. пр. „Маџарски чардаш", или „Немачки валцер", — па га онда не би гонили.

Просидба. Хуморескн Л»311 Нанчићн. I. (Свршетак). „Није друкчије него те баш ја морам усрећити настави Милан свој говор са свим тихо. — Ја имам у селу II. неку моју далеку рођаку. Она је кћи тамошњег попа; она је врло млада девојка, тек ако јој сад има 18 година а добија 6000 фор. мираза. Таман „партија" за тебе! А и иначе је девојка мирна и скромна; у какав модерни инштитут није ни завирила, дакле нема ни појма о еманципацији женскиња, а то је данас главни узрок, нгго има

толико разводних парница и што конзисторије имају много више посла, него што имају уредници око подизања новаца, који им је упутницом као претилата утекао. Па шга велиш, голубе мој, кад бих ја сутра тамо отишао и за тебе коју „добру реч- 1 рекао ? а ? „Ох драги брате! уздахну Војин, и сузе му на очи ударише. „Ти би ме тиме за целог мог живота обвезао." „Махни се сентикеталности ! Та ми смо за бога пријатељи од вајкада, па као такоии дужни смо један другом на руку ићи. Ја ћу сутра собом повести и нашег пријатеља Каменка Богића, знаш он је човек ожењен, па има више „форме". Ја сам додуше рођак, али сам момак, па с тога лепше је ако у име твоје говори још и један ожењен". Али за име света, Милане, та Каменко је распуштеник ! повика препануто Војин. „Којешта! Ти ћеш нам дати твоје коњеи кола, а они тамо у селу П. зар они знаЈу да је Каменко „распуштеник" ? Он ће тамо представљати примерног мужа — и за даље се немаш шта бринути. Сви је друго мој посао. Ти само чекај на наш повратак. па онда с нами заједно опет у село II., да званично запросиш моју леау рођаку . . " „Ох!" уздахну Војин пуе миља. радујући се блаженству. ... „и да — настави Милан — углавимо, кад да буде прстен а кад сватови." „Ох !" ускликну Војин сад још пунији миља, па у том сладострасном душевном расположењу жестоко загрли Милана и пољуби га ватрено. „Охо! шта је то?" повика Каменко Вогић, који је донде слушао тамбураше, па га је сад из његовог дубоког музичног уживања тргло пућкање војиновог нољупца„Пристајеш ли дакле?" питаше ВоЈина Милан, пе обзирући се на каменково нитање " „На сие!" одговори Војин одлучно. „Добро ! А сад да пијемо „алдумаш" до три сата, на онда ћемо ја и Каменко понети од куће црно одело и кошуљу, те ће мо доћи к теби. Одатле пак на кола у слаи но село II. — пристајеш ли ти Камеико. на „алдумашг? ; ,Увек и сваком приликом, макар ми узрок никад ни не казали" одговори овај. „То је човек! А сад да пијемо" ускликну Милан, па наручи тамбурашима да свирају сватовца, а пре тога морао је донети гостионичар приличан број литара вина на сто. Тамбураши засвираше сватовца . . . Ох! како се оне меланхоличне речи у сватовцу испод веште руке свирача са тамбура у меке и танке звуке разлежу, па таласујући се по ваздуху, како мило и слатко потресају живце и чула човечија! А тек како је специјално Војину око срца било?! Док су се лагано разлегали звуциу почетку сватовца, његаје свега обузела нека милина, неко грозничаво очекивање, а у својој узаврелој фантазији. у оном милом осећају, што човечију душу и срцо испуњује миљем и слашћу — видео је он, како брат изводи за руку своју сестру а његову будућу верну љубу! Па тек кад тамбураши убрзаше, кад изглрдаше, да се етир претворио у миомир — онда, ох онда Војину ударише сузе радости на очи, па је хтео своме милом узбуђењу речима израза дати, али му силни и бурни осећаји угушише глас, те није могао ни речце нрозборити, него је само дрхшћућом руком из боца ннлинао чл-