Starmali

, стармлли" број 10. за 1882.

75

жандара са жествким брат-Марком, који у ревиоети својој уместо „жандара" зграби краља или даму., те телеграфском брзином однесе и „велику" ш „малу" са бојнога ноља. Али се састадох у Перлезу и са ревним члановима депутације, која је пред избор саборског посланика за уздински срез ишла барону Николићу и госпођи бароници на поклоненије и на рукољуб. Не знам из ког су села били ти чланови. Један брат, који се сад ратосиља тога поклоненија, причао ми је, како је страшна киша падала и грдно блато било, кг.д су путовали на ћабу, те кад их стражња кола стадоше прскати, рећи ће му друг, што је с њим на колима био : „Ху, како ћемо овако искаљани изпћи пред барона! — »ћу ти > бога ти. барон неће гледати на наше каљаве хаљине, него на наше чисто срце, ! — (А срце је, као што знате врло чисто било и командовано поклоненије им је ишло врло од срца!) Још су ми депутирци приповедали по декоје ствари за „Стармали", али ми је усљед оне горопадне ветрггпе други дан ускрса све изветрило из главе, те их модим да ми пошљу написано. У Фаркаждину сам други дан ускрса видео неки чудноват обичај. Док се тога дапа људи у целом православном свету поливају водом, онде су нас госте поливали винолг, што нема забележено у књизи „Живот и обичаји српског народа" од Вука Караџића. Само је један Фаркаждинац био поливен водом, јер није био на јутрењу, а то вам Је врло чудноват човек: порцију не плаћа, новине не чита, ни за ког при изсао ; али их је још много, који су буновни, те се не могу разабрати. Било их је који су навукли женски комад робе (одијела); а нека планинка или маја у овој забуни шченала је ћуп масла, па како је бјежала, запеше јој антерије за трн, а она сиротица ирући се колико је дуга и широка по лонцу. (Код те несреће може се рећи, да је било и њезина масла ). Један је оиет заробио челца, на га пригрлио на своје раздрљене прси. Чим је полећео узнемири ичеле за то га почеше жаокама боцкати Узмучио се и он. не зна што би почео. Жао му је челца бацити, а мука опет носити; еле сјутрадан био је нрсат као и онај „ стари војак"*) од уједа, када но је супрот своје воље добио „оашит ." Неки траповијесан сунруг сит се намлатио своје добре женице, мишљао је, е Је неко туђи провалио у кућу, па хоће да га, нороби. Могла је без тога бити, да није гледала за се. Свакако је најгоре прошао онај војно, што није могао ниснути од жеђе. Да га бар она не мучи, полети у мљечару да се на омаку напије млијека. Одмах крај врата набасао је на качицу, нуну сурутке , што је редуша припремила као напој за свиње. Жедан коњ воде не пробира; тако и он искапи све до дна., — али Је и она њему вратила шило за огњило. Тако је та злосрећна „ноћца без мјесеца" прошла. Кад је зорица забијељела и бијели данак стигао, сви се повратише својим кућама. Нико није ластовао те ноћи, а скоро доживљео је какав смијешан догађај. Оваки гласови чешће су назували опанке, ма из кућа мало се ко усуђивао онако у тутањ бјежати, јер су неке ствари први пут стекле ноге; а можда је за тијем и хајала *) Да иије то митровачки „теча"? Оиаз. Слагачева.

бору није гласао, на Германа се не срди, вино и пиво не пије, него је прави вегетаријанац, живи само од млека, — а томе свему ће бити можда узрок, што то још није научио, јер се баш дан и/ре родио, него што ћу ја доћи у Фаркаждин, и тако му још није било ни 24 сахата, кад сам имао часг бптп му представљен. Спавао је цео дан мирно, као г. Ч. у цркви. Кад ми је један од гостију за ручком пешто приповедао о сриској неслозн при избору посланика на мађарски сабор у ономе срезу, он се шилакао, но мајка га је брзо утишала и утешила, певајући му песму: „Тећ' ће вода куд је текла". Иначе је био миран и пристојан, као што и приличи домаћиновом сину, а са чела си му могао читати, како је весео и поносит, што је добио дедино име, као да зна, како му је деда ваљан и поштен Србин, на кога би се многи и многи млађи угледати могли, те не слушати празна обеђања сујетне и грабљиве господе барона и друге аристократије. При новратку у Нови Сад пратио ме је — мамурлук и снег; мамурлуку сам се мало и надао, али снегу у ово доба године баш никако. На путу из Фаркаждииа у Нови Сад запео сам за — Перлез п после за Тител, но нити сам ногу угануо, нити ми је које рсбро фалило, а зли језици су ипак по Новом Саду говорили, да сам ишао на пут да ми какав вешт проводаџија из ребра створи — Еву. Но то је већ старн обичај у Новом Саду, да чим се ко отисне на пут, одмах веле : „иде да се жени", па ма он случајно дружба трчилажа и изјелица. Не лези враже, некако се деси, да су „домобрани" у првом селу, а близу међе босанске, пуцали у „шајбу", баш из јутра. Стари војници нијесу ни помишљали да би то могло бити, јер кад су они војевали, није се нишанило у ратно доба, а јамачно не душманину под носом; за то су држали као у воску, да су се домобрани слаиили с „некрштеном вјером ". Ма и онај, што је нрије стајао као станац камен, овај час изгубио је вјеру у све, па се спремио, не да сјече — већ да утече, јер веле: „Вјежанова мајка нјева, ..." Свак је жељно очекивао, кад ће бити крај томе стражењу и кад ће куцнути страшна ура тој страхотињи. Већ нам је наставање у том крајичку постало несносно. Сви смо упирали очи на чету, јер од давно се већ поговара, да ће навалити на Кулен-Вакуф; то легло немилијех потурица, те страх и трепет све околине. Е, овде ће; е, онде ће четници ударити. Нико не зна ис.тину казати. Једваједвице стиже нам радостан глас да ће чета за стално 13. (25.) Јуна, дакле други дан у очи Видов-дана, нокушати своју срећу јуначку- То је било год. 1876,; управо у озловијеђени иетак. На тај абер сваком је радост сијевала из очију; мушко и женско, велико и мало: све се припремало да у петак, који први дође, у праскозорје буде на међи, те да искали срце своје, гледајући, какву тешку покору чиниће Турци. Оно нас, што накакисмо остати па огњишту, бијаемо ипак сјетни и покуњени, јер се бојасмо да ће и овај покушај многоме соколу узалуд сломити крила. Туга нам је срце облазила, кад смо помишљали, е би ко од својте, што је свом силом навалио тамо ићи, могао лудо погинути,