Starmali

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 10. ЗА 1882.

У Београду излазе нове напредњачке новине: „Садашњост". Ала ти се брзо ,.Видело« сподоби у ирошлост.

На светлн четвртак рекоше да ће бити у Карловцима синод. Ала тај синод иде лагано.

Јанезнам; Анђелић је до сада трчкао у Иешту,—а сад га ево виђају сваки час у Бечу. (Зар су њему Пештанци за то дали Даљ, да он тражи мимо тога даљи, још даљи даљ.)

Ми смо мислили да ће се Варјашки учитељ Бого- ; сав, због лажних денунцијација угристи за ирст. А сад ево читамо у „Родољубу" да је он већ заиста одгриз'о прст. — али не се5и, него неком другом. Један младожења опкладио седаће своју заручницу за 10 сати пољубити 10,000 пута. Опкладу ниЈе добио, али је кећ нрн седмој хиљади добио горопадне грчеве.(Можда су и грчевв „Нед. Листа" дошли од силне љубави према субвенц. фонду.)

ћира. Кажи ти мени шта је то слагање и споразум разних народности ? Спира. То је н. пр. кад српско читаоничко певачко друштво у Н. саду пева у корист мађарске Ба1аг<1е. Зшра. Лепо красно. Ал кажи ми још један пример. Спира. На пример, на пример, кад иноверци прк обнашању Христа на ускрс немају ни искре учтивости, да њоме запале бар једну свећицу на свомс прозору.

Немачки Митинзи, У Угарској сада на све стране држе Немци митинге, на којима изјављују да су они добри домородци и пријатељи Маџара. Тих митинга толико много има, да кад би човек узес све на перо, изишло би да Немци у Угарској има куд камо више, него што их је последња статистика набројала: За то им сада Маџари цовикују, доста, доста. б.раћо Немци, доста је, та верујемо ми вама!

Ћ.ира. Знаш ли ти, које је било највеће црвено јаје овог ускрса.' Спира. Не знам. ћ.ира. А ја и то знам. Највеће црвено јаје овога ускрса била је глава оног војника у Београду, кога је потпоручник Никола Ристић тако истукао, да му је сву главу крв облила

Предлог Отармалог

(како да се иећ једнои реши омладпнеко пнтање кад не могу гоепода у Пешти да се сами сете) 1. Ко нема пуних 24 година, не може (ако је Србин) бити члан никаквог друштва, даклем, ни омладинског.

јесам чекао док он пријеђе, већ сам се одмах иза њега упустио. Кад је био на другој страни те трњане, љескове и кленове ограде, повеселих се, е ћу сретно умаћи, кад ли ме ошинуше оне пуштенице по образу: на један пут осу ми се небо звјездама. И од ћурка остала су неколика прамена вуне, као да се каква овца туда верала. Близу ове њиве засађен је лијеп воћар. Усред њега бијели се кров од нове куће, а јер су кућна врата отворена била, опазисмо ватру на огњишту. Скоро једну уру потрошили смо довле, с тога закључисмо свратити се унутра: да се мало одморимо и одгрејемо. Домаћин нас прими радосно. Нијесмо му морали каживати, по ком послу идемо онуда, позно је он то већ по нашем држању. Његове снахе и унучад усташе и дадоше неком столац, неком клупицу, а неком житну мјеру, да се сједнемо. И он је наумио ићи, с тога нам говораше, за што да лутамо по ноћи, боље је подранити. Његовој бесједи не би поговора, за то пошљедна уби прву. Сад се он разраколио као кокош на јајима; посла децу да натргају сувог плота и рече им да је ватра вечерас њихова шкрб. С нама се поче шалити, сваком је знао нечим ударити у образ ; ма каква је била шала, онака је и одшалица. Смијању и шалењу није било краја. У тој шали и заборавио сам на првашње муке! — Знам да ти радо таке приче слушаш, за то не могу ти бар неке прећутати. Тако један приповједаше, како је неки К. Секула из села Д. 1859. год. војевао у Италији, те кад се зажељео цркве и олтара, оде у католичку цркву (а био је нравославне вјере), гђе га је свјештеник срио с ријечима: „Секула, Секула—арум." На то му је овај одговорио: „Право ми и

ј велиш да сам арум (бенаст), јер да сам био паметан, не би ни дошао к теби, да ме нагрдиш." По свој прилици ' потрефио је ући, кад је свјештеник пјевао : отша п зеси1а зеси1огит " — Неки К. одведе свога сина у школу, у друго село, јер тада није било школе у сваком месту. Њему се пак није допадало тамо, он је вољео код куће грепсти котао и правити лончиће од блата, с тога напусти осми дан школу и допкри кући. Отац је хтио из њега човјека начинити: знао је како је њему тешко, што не умије бар име своје замрчити. Е, није куд камо, ред га је водити. Оседла коња, узјаше „школника" и оде, водећи коња за улар. Није одмакао ни по уре хода, срете га један зналац, назва му: „Помоз' Бог," и упита: куда ће. Сиромах отац одговори му са свијем безазлено: „Ах, ево водим овога врага у школу." Овај, зачуђено, поврну му: „Ђог с тобом, човјече, ко је још водио коња у школу." Кад се отац обазрео, има што погледати ; син је учинио измицаус. Сад си чуо једну из цркве, једну из школе; та да не говорим опет о себи, дозволи ми спомепути још нешто и из живота. Господа по градовима пазе на сваке маленкости, ако им просац дође у кућу. Желе н. пр. зазнати: једе ли радо лука, пије ли вина прије чорбе . . . . , а иначе лажу и варају се све на километаре. Није таки био Глиша Р.; кад је дошао својој миљеници, рече јој; „Знаш гита ? Теое не %е нико, а мене не Ле никаква; ајмо се нас двоје узети." „Јест, јест , рећи ће газда, „таман је нашла вреИа закриу! Па му је и прикладна. /Свршиће се).