Starmali

Додатак „Стармалбм" бр. 13.

ПРЕПУЊЕН ЈЕ ПЕХАР Како ј' врело у Орбији ј Сви већ знамо И нећемо да смо слепи, Да с' варамо. Брижни Срби реч у себи Згушит' труде, Чисто с' боје и да дишу Да што мање ветра буде. Моле тамо, моле амо: „Лакше људи! Да се искре не занламте, Да се огањ не нробуди!" А ко баца бреме сламе Где се пуши, Знајућ' да се сламом огањ Не угуши? Ео се игра ватром овом — Па баш сада Ко то дува (кроз Оардува) ? ћШТо је влада. Ко се смели крај барута Пушит' еада. Ту истресат' своју лулу? - То је влада Ко то силом Рабагаса Иатурује, Рабагаса. који свугде Буру снује? Влада хоће, заповеда, Нркос диже, II шта ј' било? — оди, оди Гледни бдиже!

ЧУДА И ПОКОРА*) У просвете чистом храму Бој се бије, У српскоме позоришту Крв се лије. Ту жандари са тесаци Турски секу; Жене вриште, деца с' гуше У делеку. То гледајућ' у помоћ бих Вик'о јако. Али кога? - да ли народ? Не, никако. Јер народ би знао шта би 0 том грдобом, Али нама мира треба Међу собом. Док још није гори ветар Горе духно, Теби кличем, теби вичем. Оветла круно! И ко силом данас снује Вреве гадне, Ти учини једпим мигом, Нека падне. Јер ће пасти и онако, Пасти мора. Прелуњен је пехар чуда И покора. Теби дижем, светла крупо, Збиљске гласе. Отани на пут горем јаду У зле часе!

*) Ова је песма стигла баш кад је лист наштампан и за екепедицију спреман био, па да због савремености своје нсби застарила до идућег броја, штампали смо је овако у „Додатку".