Starmali

.стармали" број 20. за 1882. 157

Ћира. Је-ли Спиро, — кад све новине држе страпу Енглезима против Египћана, треба-ли и ми да Шчјњ-у. вичемо на њих и на Араби нашу? Спира. Ми?! — та да, да, А & богме и ми би таки требали да фУ- ФШ јЦЏ вичемо на њих, чим би они дошли У туђу земљу, н. пр. под Лондон, » га б » м «« а "р»Ј>-

Ћира. Знам, знам. Али како би ти волео да испадне овај садашњи рат, што се заврз'о у Африци? Спира. Ја би волео да испадне тако, како се обично распре не завршују. Ћира. Не разумем те. Спира. „Кад се год двоје свађају, томе се трећи радује." Тако вели досадање искуство. Ја би волео, да сада буде друкчије. Европске силе и Египћани да се брзо измире, а трећи, на пример Султан, да плати парничне трошкове. Ћира. Пристајем.

Причте Мушкатировика, Мали жеп фришкосе напуни (стр. 79. — С тога би добро било, да наши „свјашченическо) одјејанија" кројачи праве од сада мање џепове. Ако смо ми браћа, нису кесе сестре (стр. 17), рекао Анђелић свом брату, што манипулира У Даљу. Што је год весма запето, оно ће пући (стр. 130). — На пример министарска криза у Србији. II о п к о б и л у ј а ш и, а к о б и л у тражи (стр. 101). ■— То је кад какви велики попови хоће да траже неку автономију по њиховој ћуди, а овамо ј а ш е па автономији (коју већ имамо). Боље с миром него с ћиром (стр. 23). — Пословица, коју у Каћу приликом избора посланика употребљују. Јеже писах писах (стр. 40) — вели ,Стармали", кад се ко на њега нађе увређен, па врати лист. Аб.

Нешто Мађарима у корист, Ја не поњам за што Мађари натерују нашу д е ц у д а у ч е мађ&рски, кад је за мађарски народ боље да ми мађарски не знамо; јер онда ако смо трговци или занатлије, не можемо с мађарском муштеријом пазарити, па ће ова ићи код Мађара! Ако смо чиновници, не можемо заузети скоро никаква места, него ће се ту понамештати Мађари; ако смо адвокати, не можемо такођер партајекод мађарских судова заступати и т. д. — Дакле свакојако би по саме Мађаре корисно било, да нас оставе на миру и у незнању језика им. Аб.

П у с л и ц е, У Енглеској има једно село, које се зове: „Ланферпеолгвингилгогертисилиогогогох." Па ииак и мала деца из околине изговоре то име много лакше, него што могу в елики Хрвати да запамте име своје браће — Срба.

Пре смо јавили, да су у Француској нронашли једног краља, кога историја није ни мало зарезала (јер није ни он у историји ништа зарезао) — а оиомад опет ископаше у горњој Уг. једну круну, за којом нико не нлаче, што му је нестала. — Па сада нека рекне ко сме, да наше време нема довољно монархичних будака, ашова и мотика.

Немачке и мађарске новине здраво се мргоде, кад су чули да ново дело Црногорског кнеза „Балканска Царица" није намењено позорници. (А они би га тако радо и з и г р а л и). Ја иознајем већ неколико;' српских свештеника, којима је срце и душа, кад их човек; титулира „Тистеленди-ур!" — Онда се тако баце у позитуру као да им је заиста Тиса стриц. Штета што је Александријска библиотека већ давво изгорела; сад би могао Сајмур сгећи ту славу, да ју је он запалио.

Згодан писмоноша. Покојпи ђока Стајић позната шаљивчина новосадска, о коме се толико апегдота причају о његс-вом здравом хумору и досетци ; имао је кадикад обичај н мало неупутпо се нашалити са другим људима. Тако једанпут стоји он са једним својим пријатељем на улици, а иде један ^непознат му стран човек, који је био сав блед и сув од болести, те врло слаб и увео изгледао. ђока Стајић ступи пред њега, кад се овај приближио, те ће му рећи: — Ала, молим вас, хоћете ли бити тако добри, да понесете ово писмо моме деди? и извади неко писмо из џепа. — А где је ваш деда? — Он је умр'о, одговори несташни Стајић.

Тук на лук. 0 истом Стајићу приповеда се и ово: У кавани код зеленог венца имали су неки обичај да ђоку Стајића ударе шаком но шеширу, те да му га згњече. Он се на ово јако љутио. Кад му је досадило, а он узме сијасет чијода, те их позадева изнутра кроз шешир тако, да су једва мало врхови од чијода вирили горе кроз шешир, а доле подметне папндекла, да чијоде имају ослонца. Кад тако уђе у кавану, и кад га први познаник пљесне шаком по темену од шешира, а он ^дрекну и трже руку, која је од стотину врхова од чијода убодена и са крвави длано-