Starmali

7С> ,ет армали " број 9. за 1883

Шука. Е па тако је то, није човек увек једнако расположен ; не може увек да сабере мисли, а ти знаш да је и сам Гете писао којипутС е 1е § е пћеИ;5 §е<Нсћ1;е. А прилику (Се1е§епће11;) треба употребити.

Ђука. А знага ли ти шта је ново? Шука. Ја не знам. Ђука. Сутра почињенова четврт на „Стармалог". Шука. Ху, што баш сутра, првог априла, па може многи мислити да се варају, да је нова четврт, те неће послати претплату. Ђука. Хе, ал' можда ће се многи, који до сад нису држали „Стармалог", преварити, па се машити у џеп и послати претплату! Аб.

Са свију страна. Из Велике Никинде јавља пам наш редовни извештач, којега ми тамо, као и у свима другим великим варошима, држимо о своме трошку (т. ј. о његовом), да име „Велика" Кикинда није иронично, него да је заиста потеп е! отеп ( те да је Велика Кикинда узела заиста тип велике вароши на себе. Ето сравнимо јеса Будапештом, пак ћемо се одмах уверити. Будапештанци прилажу на Чанго-Мађаре, а и Кикинда тако исто; разлика је само та, што у Будапешти прилажу Мађари а у Кикинди Срби, но то не чини велику разлику, само кад је цељ благородна. Но у новије доба скоро се већ са Будапештом из- ; Сунде зађе за облаке црне, Мрачна ноћца земљу обавила. Мисли моје далеко одлећу Тражећ' себи уточишта мила

Блуде јадне небу у облаке: Да с' потуже творцу овог света, Да измоле од њега мелема, Да их туга више не облета. Вратише се мени уморене, Шапнуше ми вест од творца благу „Претрпи се па ћеш и ти скоро Загрлитисвоју верну драгу"!

Што је праском избачена лава дуго стењућим, уздишућим огњедусима; што је пљусак и бујица намрштеном густом облаку — то беше мом кипећем бурном срцу ова песма. Она ми беше од тада нека амајлија, коју ношах свагда у левом шпагу крај срца. У њој би се разблажавале усијане стреле Аморове што ми их час но шиљаху црне очи — незнане љубе. . . . Ова несма беше уједно излазна тачка неком појетичним посматрању света и живота. Све што видех чињаше се ми се убаво и светло као да гледах кроз какве чаробне наочари. А те наочари беху — задовољство са својим службеним и ванслужбеним одношајима према капетану. Капетан беше човек који у служби љубљаше стро-

једначила; јер познато је, да су најважнији гласови, који нас веселе из Будапеште, гласови о дујелима, па Кикинда није заостала ни у томе иза своје сестре па Дунаву. Неки адвокати, увреде, представка, револвери, секунданти, неспособност за давање сатифакције, гриндери и швиндлери, сћгошдие-бсап<1а1еибе, неки Емилијани, Режинке, Носћ№ип1еп тН Гћгег Ггаи, некп трансверзалних 31.653 фор., јаван инзулт 24. марта, Чангови и т. д. све то кад би човек сео па довео у неку логичну свезу и написао деведесет табака о томе, онда би се сваки читалац уверио, да не претерујемо кад кажемо, да је Велика Кикинда барабар великој Будапешти. Кикинда се и по томе може сравнити са Будапештом, гато тамо, где станују 14.000 Срба има т р и мађарска и немачка листа, а оснива се и четврти, а српскога нема ни једног, бага као и у Пешти. Т у би требала нека господа да деле мејдан — мејдап разлога и борбе за благостање људско и српско. Можда за такав дујел неби били „ЗаЉГасиоп5ипШп<у," јер има их међу њима, који су < нагу своју са лепим успехом окушавали — али, ах. то је давно било. . . ! Врагови приповедају и то, како од неко доба нека господа у В. Кикинди ради своје личне сигурности и ваљда зарад међусобног братског поздравља (или се боје да пе сретну ГЦпангу?) носе с собом неке грдпе батине, а неки прост човек видећи то рећиће: „Еј пропали смо, кад нам ето и господа иду да говеда чувају!" Напротив у Старој Пазуви стоје ствари много в^I селије. Док се ио другим тужним крајевима чате могост, ред и тачност, а ван службе беху му идеали ц р н о вино игајдаш, као што то и доликује сваком ваљаном Србину. По њима ћеш иознати га као тицу по перју. Није дакле чудо ако је било кад и кад весеља особито кад би ]а и капетан наоружани модрим дебелим протоколнма били заишли по селима да од сиротиње покупимо цару порцију, те после „грдног напрезања службеног" скокнули до биртије на „чашу вина". Код оваког живота милила ми се и радња, и никад не добисмо „носа" од регементе због буди каквог закашњена у вршењу службених послова. Само једно ми беше потешко а то су седнице примирителног суда што се зваху у граници „Каррогк.ЗНгип^еп". Држале су се сваке среде, па кад би ја и капетан по невољи били уторником имали гдегод каква бурнија весеља, а мени у седници да пукне ћупа од тог дерног мамурлука. Као фервалтеру спадаше ми пак у дужност стављати образложени предлог за одлуку тако звани „уокшп т&гта&уит." Мамурлук и параграфи комешаху ми се у глави и једном приликом мал те ми није пасирао малер као оно мом једном садругару у Д., који је — опет тако мамуран — у једној седници на молбу неког граничара да му се дозволи кутња деоба са братом, предложио славној сесији сасвим одлучно да се том граничару имају одредити 25 батина мислећи да се тиче каквог злочина! (Свршиће се).