Starmali

164

же и боље ићи. Ми би им радо дали некога да га ! узидају, само што тај није дете и није невин.

Уредник Турског Марода треба да иде у школу ј код нашег јединца Радића, да буде његов ђак. — А знате ли зашто? Ни за што друго. већ само зато, што господин Радић своје ђаке титулира пер б е ћ а р и, ниткови и т. д.

Даклем сада (после шест годиаа) знамо, ко је убио нашег суграђана, пок. Дашу Деру. Само још кад би знали, коме се за љубав обесила Ленка Книћанка и удавила Илка Марковићка, онда би таки могли ићи у Београд, да се мало са ондашњом браћом провеселимо.

Даклем о с т р в о ИсхиЈа пропало. А у Београду има неке господе, која су се такођер јако острвила, — па још никако да пропадну.

Чујемо да ће од нове године у Карловци излазити нов лист; издаваће га питомци карловачког благодјејанија, а наслов листу биће Јед-на-кост.

Писличарска посла, У (званичпим) .Српским Новинама* београдским читамо у сваком броју од прилике оваке полицијске вести. — Ноћас је притворен Андрија Васић, јер је био мало весео. — Јуче се свадила два бозаџије, и један је другом казо да је магарац. Полиција је то лепо утишала. — Јуче је стрвинар ухватио три псета без госе. — На пијаци код зеленог веица нашла се једна папуча. Ко је изгубио нека се пријави. — У Дорћолу нашао се једанкључ од сата ко је изгубио нека се јави полицији. — На Сава Мали вађено је једно дугме од капута и предато је полицији на сахрану. Нашло се, — пашло се, то је лепо кад се и таке ствари налазе. Само ми је онда чудно, што не може да се нађе и секциони протокол Ленке Книћанке, а то је тек мало крупнија ствар.

На игранци, 0 н: Јесте ли читали, госпођице, књиге од ђуре Јакшића и Бранка Радичевића? 0 н а: Нисам. Ја читам само књиге од нашег комшије. Ко носи колеру у Нови Оад? Ономад су нашли за нужно, да втворе „шлајс" код новосадске баре, у књижеству назване Лимана, те вода одјури у Дунав, а оста грдно блато, које се сад суши на сунцу, те развија таки смрад, да и сама господа из санитетског одбора морају да запушавају своје флегматичне носове. Но и то није све. Да би онај смрад што брже и сигурније доспео и у средину вароши, то се она троја кола, што воливају наше улице, не пуне водом' на чистом Дунаву, него на истој тој смрдљивој бари, на Лиману, јер је по секунда ближа него Дунав, те кад се улице том водом, што се међу оним горехваљеним блатом налази, полију, а оно нам улице миришу онако исто, као у Египту река Нил, око које данас влада најјача колера. УИеап!; сопзикз, да неби република нашега здравља претрпела какву штету. Аб.

Глиша и Миша, Глиша. Цео свет се чуди, како је то да су Чивути Тиса-Есларски ослобођени. Миша. Мени то није ни мало чудо. Глиша. А за што ти пије чудо, кад су они . . . Миша. Ти знаш да судови у Мађарској имају сада двомесечни одмор; правосуђе у Мађарској дакле спава, е па онда није чудо, кад се такво шта догоди.

Еарактеристично. Састала се два непозната човека у Н Саду на пијаци. Случајно обадвојица имали су посла у Сентомашу. Договоре се даклем па заједно најме кола, која ће их одвести куд су наумили. Био је топал дан. Кад су били на по пута рећи ће. А. Уф, ала сам жедан. Б. Па то се зна. Ко није жедан, тај нека и не иде у Сентомаш.

Још један карактеристикон, Кад су погађали кочијаша да их вози у Сентомаш, рекли су му да се морају сутра у вече натраг вратити, — даклем шта иште за подвоз? Котијаш. Платићете ми 5 фр. до сутра у вече. А за чекање три форинта на дан, — даклем за три дана 9 фр. II у т н и ц и. Какво те чекање напало? Зар не чујеш да се морамо сутра у вече вратити. К о ч и ј а ш. Знам, знам, — али то је већ код нас обичај. Кад год кога возим у Сентомаш, ми се погодимо и за чекање, и то за три дана.