Starmali

117

Ђука. Даклем су наши ,,нотабилитети' ; са изборои г. Мише Сабовљевића у Шајкашкој баш сасвим сигурни. Шука. По чему судиш ? Ђука, Ето по томе, што су га кандидирали осим ПГајкашке још и у Кикинди и у Товаришком срезу, из чега се паравно види, да му је избор у Шајкашкој осигуран.

Досеткву наивности и др. из дечијег света. (Продужење) Др. ђ. М. у Вршцу волео је забављати се са малом Катинком, девојчицом од пет година. Једаред је узео на крило а она га је гладила, час по дугачкој му бради, а час опет по голготи његове главе, а уз то се видело, као да мала Катинка има неки предлог. Њен предлог био би врло практичан, само кад би се дао остварити. Даклем, после дужег премишљања мала Катинка рече: »Чико, сеци ту (показујући на дугачку му браду) па мети т у (показујући на пошироку ћелу). Кад сам био у Н. Саду у гостима, гурнуше ми силом у торбу један леп велики „квитенкес." Кад сам дошао кући, мала Анка поче да оштри зубе на њ — али ја се чињах и невешт. Сутра дан изиђе Анка са предлогом на среду: да се „квитенкес" начне. Ја јој на то разлагах: да ће бити времена и за то; да се таке ствари не морају таки јести, таке ствари стоје по месец-два дана, па тек кад се једном сетимо, ми га онда начнемо. Тако ја мудровах. Али Анка на то одговори: „Чико, ја сам се већ сетила." „Је ли, мати, кад ће већ доћи отац?" — в Та прођи ме се једаред, рекла сам ти, кад буде у соби мрак." Синчић чека и чека, па му најпосле досади, оде у собу позатвара све прозоре, спусти завесе, затвори и врата па онда оде матери: „Је ли, мати, па што већ не дође једаред, ено у соби је са свим мрак."

— А где је онај грумен шећера гато је ту био на тањиру. Ти си га Љубице појела. — Нисам. — Немој да лажеш, кад ја добро знам да у соби нико други није био, само ти„ — Нисам, мати, бога ми, нисам га појела. — Него? — Растопила сам га у води па сам га — по пил а.

-— Је ли, мати, имали књига пупушку ? — Иди дијете, какво је то питање! Од куд књизи пупушка! — Па ја сам мислила кад има корице, да има и пупушку.

— „А куд си се ти, Љубице, подигла у мрак?" — Не идем ја у мрак. Ја идем у дућан, да купим бомбона. Изгори у нашем селу кућа једном граничару и тто-но кажу: изгори до дна. Други дан стану његова деца па гаришту чавле сабирати а у исти мах дођу и комшинска деца да и они који чавао нађу, ал их старији син погореников поче терати. На то се једно комшинско дете расрди па рече: „Чекај ти гаде, ако бог да па и наша кућа изгори, п ја ћу тебе терати."

Учитељ Н пазио је здраво на чистоту српског језика и није допуштао да му деца у српски говор мешају турске речи. Једаред чује он да неко дете помену реч: маказе; он га укори и запита: »зал ти не наш да се маказе српски кажу ножице?" „Знам" одговори дете, које је било веома бистро, — „али ово нису оне маказе пгго их има рак; оне маказе и ја зовем ножицама."

„Е Андрија" рече отац свом синчићу, „ти си сад већ у шестој години; у школу те још не примају, али ти би могао толико код куће да учиш читати." Андрија бризне плакати вичући: „Нећу, нећу буквар." Једва су га утишали и кад га после заиитаху зашто неће буквар он им то разјасни овако: ,Ако чују деца да имам буквар, ругаће ми се да сам букван." Мали Сима добије на поклон једно прасе, а прасе ко прасе — поче трчати и гурикати. А кад то виде Сима а он ти запита своју матер. „Јели мама, зашто моја гица плаче? „Гицатражи њону матер одговори му мати. — Симг таки отрчи код прасета — и показујући прстом на своју матер — рече: „Гицо мала, ти тражиш маму, а она ево овде где стоји. —

Саопштио.

В. Т—ћ.

Фрајла Маца, У С. има Нека фрајла Маца, Позната је свима Има пет срдаца. Ал ни једно од тих Није срце њено, Но сви пет су туђих, Сви пет украђено. А она пак своје Разби на комаде, Па момчићу сваком Ком срце украде, По комадић даде.

Варјача.