Starmali

, ст1рмај1и *

дили, те ће Коте лепо избројати сваком 500 дуката, што је заиста лепа крајцара, брзо заслужена, а човек се није — као кортеш — излагао, да му гдегод и гдаву расдопају. Па онда кад човек узме да има 32 зуба, дакле се на сваки обашка може потужити и онда ће му горехваљени Коте имати да исплати 32 X 500=16000 дуката у злату, што му заиста ни један владин кандидат за кортешовање платити неће! Овамо онамо, па сам опет дошао на оно што ми је додијало, то јест на кортеше, кандидате, зубобољу и т. д. Но о чему ћу да говорим, што би било повољно и пријатно? Да ли о колери у Тулону? Или о Српско-Бугарском прекиду дипломатских одношаја ? Или о Радићевој захвалници на ректорату и професури ? Или о опробаној и припознатој помади за лице Катарине Фишерове ? Но све су то ствари, које нам кваре и нагрђују образ, у место да нам га осветљују, за то је боље манути их се, те место колере задовољити се с нашим Рузмарин-сокачким помијама ; место Српско-Бугарског конфликта читајмо нови штампарски закон српске скупштине; у место Радићеве оставке сетимо се басне о лисици и о киселом грожђу, а место Фишеркине помаде мажимо образ наш белилом Дунавске воде и руменилом стида и поштења.

Коканов пазар са Циганима, (Свршетак.1 Па шта ти је |казао цига, где ћемо се састати ? и где је заколао новце ? Знаш ли онај пут што води поред М-ске шуме, па онај суви растић тамо на ћошку — тамо је закопано. Сутра пред вече мор^мо онде бити, јер цига оће да сели у Банат. Само, ђаво га његов однео, много иште; шта мислиш: три стотине воринти — та то је много. — А имаш ли ти новаца нрић Јефто ? ■— Та имам нешто мало, но. Пела ће моја донети у јутру од шогора, те ће онда бити све у своме реду. Ја имам равну стотинарку. Е дакле стоји ? стоји сутра на вече ? — Да, сутра на вече. — Али буди као кремен, па немој да се где изланеш, а после тога нек све само зна, ко је Глишо и Јефто. — Та ћутаћу ао печено прасе. — Е кад је тако, сад' ћемо пити алдумаш." Уватише се под руке и опет прођоше поред пчела и не гледећи их. — А где сте ми ви за толико — питаше стрина Јула — када их опази где иду. — Та гледали смо пчеле. — Па како ти се допадају прић Јефто пчеле ? оћел' бити меда? (ту малко намигне на прић Јефту.) — Ако Бог да биће. Већ је скоро једанаест сати, а чича Јефто никако

17. за 1884. 131

У Ш Т И П Ц И. 0 Даклем је ради избора солге Исаковмћа потрошено само на барјаке 1500 ф. — А молићимо колика је сума у том срезу одређена, да се учине сво * нужне мере ако би, сачувај боже, колера, која у Француској бесни, почела се нама приближавати ? * * * + У Кикинди даје мађарска „Даларда" грандиозан концерат, наравпо ирограм је врло добар, као што су уопште К и ки н дс ки п ро г рами. За то „Оадашњост" и пише тако симпатично о тој светковини.

Хрђав рачун, Виделовци мисле тио: Кад се Пашић одселио, Са народом, хихихи, Лако ћемо сада ми. Ал ми јошге нисмо слепи Ма да нисмо сваком лепи, И пристати уз тај смеј Био би нам велнк греј. А мнење је чисто наше: Отерати треба љаше. Где ц а ш а м а нема бића, Неће би'1 и ни Пашића У Београду. 1)а,8 18* к1аг. Мирко Гледиђ, логичар. се не креће кући. Пију, певају — а почесто намигују ко да се Јула неби сетила. Могло је бити тринаест сати када се растадоше. Чича Јефто врло је слаб на вину, те је прилично уватио. Изиђе на улицу и поче путем правити трокуте и елинсе. Није дуго ишао а куће се ночну окретати. Он извади кључ од свога вајата, и чуло се где проговара: та ваљда нисам пао на главу, да идем даље; та ето куће иду, па ће ваљда доћи и моја. Чекао је прилично, ал' његове куће нема: е ваљда је прошла и отишла на своје место. Пође — и тешком муком дође до куће извали се на кревет и поче снивати о дукатима. — Кад су рекли доћи? питаше стари Суљо сутра дан свога Гугу. — Пред вече — одговори он. Кесу сам затрпао под онај орах. Искао сам за њу три стотине, а дао би је и за педесет. — Добро, добро, Суљо, само паметно, па ћемо одма у Банат. Матори Суљо запали лулу и шетао се горе доле испред своје шатре. Био је нешго нестрпељив; једва је чекао вече. Да би му што пре време прошло, леже под она ј исги орах и заспи. Пред вече пробуди га Гуго. Цига протрља очи и кад је боље прогледао, опази пред собом чича Глишу и чича Јефту. Чисто га нека језа прође. Као да му се предсказивало да му неће добро испасти рачун. — Баш добро кад сте већ дошли — промумла он већ сам се спремио да идем у Банат. Јесте л' допели три стотине ? *