Starmali

174

„ОТА^МАЛИ* БРОЈ

21 ЗА 1884.

Ода Дукановом црвеном носу. Замету се мисо једна Па се лепи« речма осу; Створила се ода нека Дукановом лепом носу. Помоз'те ми, музе, сада, Расплетите свилну косу, Да певамо и што лепше : Том црвеном красном носу. Ох како је само диван ! К'о божур се жаром жари; На њему је два-три трага Од бојева неких стари. То су били горки дани, Ујеле га можда зоље (Јер у целој околини Нису нашли цвеће боље.) Као кармин кармињејши Увек му је боја свежа, А по њему ситне жиле К'о рибарска густа мрежа. А он чува овај цветак Што му краси бело лице: Залива га свако јутро Са чокањем шљивовице. А носић му лепо цвати, Напредује, не мож' боље, Зато ј' Дукан увек вес'о И блажене добре воље. А кад пуста зима дође, Ветри дуну с десна с лева, Он на носић футрол меће, Да га чува од мразева. Било овде, ил на страни, Све догод нас шала прати, Увек ће се међу нама Нос Дуканов спомињати. Чувај, брате, нос оваки Од болести и недуга, Он ће бити светла тачка у спомену нашег круга. Бубро.*)

Настрадо на сухом путу. Враћ'о се један сељанин са вашара у вароши. где је продао свинче, кући. Вашар био с ону страну вароши, те мораде кроз целу варош пролазити. Кад је дошао до прве механе, сиђе се, да се мало поткрепи за даљни пут, Но ту се деси више сељана и он ту остане подуже. Кад је отуд изишао, дође до *) Горња нам је песма дошла пропраћена овим писманцем: Господине Уредниче! Примите ову песму у „Стзрмали" у њој видите шалу веселога друштва, у коме је и сам Дукан, па на његову молбу наш му Бубро створи ову оду, којом се он поноси. У В. . . . , 31. VII. 1884. Неколико Стармалових читалаца.

друге механе, у којој свирају Цигани као бесни, није него се помалили, а био светац па механа све крчи. „Дај да се сиђем и ту мало к рече к'о у себи ,па и где ће човек што чути и видети, да може приповедати на селу, ако не у крчми." Заустави коње и уђе унутра. Поседи ту мало па пође даље. Кад на други ћошак, а оно свира гајдаш, све везе, да ти од милина коса расте. Сврати се и ту. ђаво опет понамештао те механе све на ћошкове, па већ и коњи сами, упознавши ћуд свог госе, како дођу на рогаљ и чују свирку застану. Госа заборавио на њи, а таки су, да им можеш о кукове торбу обесити. Газда опет мисли и штудира „Хоћу?!. не ћу?!".. Ама свирка га баш вуче (као оно Сирене, зло по њега, те не знаде за њи, те не запуши себи уши и коњима као оно Одисеј.) И тако док је дошао до другог краја вароши био је џеп празан, а глава пуна. Оно, штј је било доле (у џепу), попело се горе (у главу.) Мрак се већ спуштао, а село далеко па све преко пустара, пусти коњима на вољу, а он мало позадрема. Сневао је нешто страшно, све га нешто бије по глави (а оно била лотра од кола). Кад ал на једаред засташе коњи као укопани, па ни маћи. Газда се тргне и -пробуди. Пред коњима нешто уздигло руке, једном руком држи за кајасе, а другом као баш да на њега замахује. . . Ништа друго, него лопови! „Немој брате, ако бога знаш, пусти ме, немам ни паре!" узвикне он, а оно ћути. „Не уОијај ме, тако ти среће! имам ситну дечицу код куће." Опет нема одговора . . . „Најпосле на част ти и коњи и кола само пусти ме жива." Скочи с кола и побеже безобзирце кући. Кад је дошао кући готово трезан, причао је жени, како су га напали лопови и отели му и коње и кола. Кад зором сутра, а његов сусед тера коње и кола. Кад је ишао на њиву, вели, јутрос нашао коње гди стоје на раскршћу пред оним дрветом, на коме стоји дрвена рука са натписом — пут у село М. П — ар.

И з в и н а. У оно време, кад се мало више рачуна водило о „моралном поведенију свјаштенства" буде поп Гл. због чешћег и иојачег ракијања позват пред митрополита, који је задавао свима подчињенима својима с т р а — ваљда се зато и звао С т р а тимировић. Поп Гл, је дуго чекао у предсобију и кад виде да ће му скоро излапити кураж, коју је јутрос у себе улио изиђе на поље, сврне у крчму и наново се добро подкрепи. Кад је изишао пред митрополита, стане још са прага метанисити, али кад митрополит осети благовони дах ракије викну громовитим гласом својим на њега: „Зар си данас морао пити, несретни човечеЈ!" — А поп Гл. одвешта гласом најситнијим: „А зар има кога, који би пред вас смео трезан изићи." Митрополит му је опростио; јер њему је било срце и душа, само кад га се млађи боје. П— ар.