Starmali

„СТАРМАЈМ" БР. 6. ЗА 1885.

Шетња по Оијону, МПМДНТС Л10Д1С Сконг,. Као добар Хритћапин требао би да послушам ове речи свет. писма и Сијон да обиђем. Али то ћу учинити други пут, (кад се још једаред на овај свет родим) — а сада ди сам ту сам. Молим да ми опросте поштовани читаоци, ако се где спотакнем у овој шетњи; први ми је пут, па можда нећу погодити тротоаром, јер ћу с вечери поћи. Но што ја говорим! као да се мислим шетати по каквој селендри, а не по резидинцији паше ајаотономије. Кад се већ прилично смркло (а код нас се много раније смркава него ма у ком другом месту), пођем из свога стапа — из горњег краја, Ударио сам и неотице левом страном; ноге, односно ципеле непрестапо су ми се извртале, — баш опако, као што се у Б. Пешти изврћу жеље и тежње, осећаји и одношаји нашег парода. Кад се вратим ударићу другом страпом, помислио сам у себи и неколико часова провео сам у нашој главпој кафапи, која нашим друштвеиим потребама пупо одговара, јер се у њој од памтивека ништа ни за длаку није променило. Враћајући се кући ударим другом страном. Као да су друмови паши за нечим жалили, тако беше цела варош завијена у неки црни вео. Нигде ни фењерца, ни какве друге свеглости. Али не — наједаред као да блиснуше сто муња пред мојим очима. Кад сам се освестио, видео сам да лежим па расутом камењу, које чека XX. век, да га онда за калдрмисање употребе. Гле, ја сам исмевам своју шетњу по Сијону, а овамо пред двором красно шеталиште. Ту се тако лепо може човек шетати (наравно ако није ђак), да А Јаико из торбе подигао грају: „Хвала богу, хвала, — ево ме у рају ! Па и теби Петре — хвала ти на томе, Лено си ме ун'о на рамену своме!" Изиш'о из торбе, па се шета свуда, А свети се Петар камени од чуда. Оде богу, да га он умудри словом, Шта сад да се ради са налепом овом. А бог вели: „Петре, рајеки придверниче, Ја сам једном рек'о моја с' не пориче: Ко једаннут крочи преко рајског прага, Тај остаје овде, нико не изгна га!" Тако Јанко дође и оста у рају, У вечном животу, у вечноме сјају, Где се прима само праведничко стадо Ко би се том над'о, — ко би се том над'о. Од тог доба Петар мало боље пази Да му недостојник ирага не нрегази.

Шго вам певах, то је било чо чувењу, Читаоци драги, хвала на сгрпењу!

му се кожа, од које му је ђон образован, дуго не подере. А сиротиња, која се дању од зидања уморила, у вече се склопи у крај, па — рче у сва звона. Шетајући једном по Сијону, учини ми се као да сам већ заисга у Риму. — По сред Карловаца иду мачкаре : „ш вап с ких девет Југовића." Светине се скупило — да ми опрости ЈБ. Наименованост, баш као о његовој иншталацији. Једни се крсте десном а други левом руком. Међер су наши суграђани, иноверци, велики волшебпици; они умеју да нам оживе и девет Југовића, — а тиме се и Њ. Н. гледајући делектира. Ми би их молили да нам други пут накараде и Вука Бранковића (али то се можда пе би на вишем месту тако благохотно примило). Али баш кад споменух Рим, морам казати, да ми Сијон изгледа као прави Рим. Не мислим данашњи Рам, у коме је столица Папипа, него стари Рим, по коме су некада, као и овде ноћу ишле неке особе са ликторима, које замахују д р е(зма)н о в а ч а м а. Збиља! Би зпате да је камење за Бравкову могилу већ ту — и тутило. Кад камење буде сасвим полупано, а остатци се одроне са подлокане обале у мутно Дунаво, онда ће и Србин, са мутним челом запевати о себи: „Нешто хтео, нешто започео, час немара њега је помео." • —ја.

П у С Л И Ц е, Д Мпоги питају како ће бити име новом српском листу на акције. Ја би вам могао казати како ће бити детету име, ако ми кажете, ко ће му управо кумовати, Тиса или Анђелић.

Ако није гост бес а н, није кућа т е с п а, — (ГПто се тиче Босне, ми знамо да она није т е с н а, па нашто опда спремање у Стару Србију!)

~ Прошле недеље вртила се судбина европске равнотеже између Емира и Херата. Али има они и други земљишта, где ће се вртити, — док се не изврне.

X За поп Николу кажу да не зна грчки, — не зна шта је „киријелејсон," — не зна шта „доксаси кирије", и т. д. само зпа шта је „сикирије" (то су га научили у намастиру).

□ Кажу да се у карловачкој богословији готово ништа не учи, — и тако богословп пе морају ноћи са књнгама да лупајусвоје главе (—- за то лупају туђе прозоре).

Д Наш јединац имао је скорице лепу мисију : да обрати Назарене у крило матери цркви. Није успео, — јер место да употреби 15 фупата мозга, он је употребио 15 центи грдња.