Starmali

„СТАРМАДИ" БР. 7. ЗА 1885.

јер има за то пуно узрока. Ни једап апостол, ни један светац нема толико заслуге за п о с т, као министар Тиса. Од кад је он на влади, пости се боже мој у овој земљи, као никад до сад; а пости се и онда, кад не пише о томе у календару. Кад би се величина и спага Хришћанства мерила по посту. онда* би ми у Угарској, хвала буди нашем министарпредседнику били најсмиренији. За време апостола, одлазио је многи свет у азијске шуме и пустиње, ал за време министра Тисе траже држављани ове земље чак америчке шуме и пустоши. „Господи: шта треба да радим, па да заслужим блаженство", питао је неко Христа. — „Подај пре свега све што имаш сиротињи, па пођи замном" одгово рио му је Господ „Подај све што имаш екзекутору, па иди ако хоћеш у Америку" — вели данас наш министар-председник. Велика су дела твоја о наш министару! Ти нас научи посту, мучењу и патњи; ти нас сачува од раскоши и чемера. Но да завршим ову шетњу уз пост, са једном истинитом причом. Отшетао је један Мађар из горње Угарске и то баш онда, кад је славио министарпредседњ.к десетогодишњицу своје владавине. Молио се дуго, док су га пустили, ал га напослетку саслушаше, јер рече, да има врло важна посла. „Шта хоћеш пријатељу?" — пита га минисар. „Хоћу господару да те питам нешто. Реци ми молим те по души, мислиш ли ти још дуго бити у овој земљи министар? - '

приликама увек мете сто код ирозора, па ту руча и вечера, да би га могао кроз прозор свако видети, ко би туда улицом прошао, а кад би ко од познатих стао код прозора и онако га у шали запитао : „Шта је Нико, шта радиш?" он би онда руком показао на печење и с ноносом одговорио: „Та ништа! Ето, тако сиротиња живи!" Сиромах! Хтео би да вара свет, као да он увек једе печења, а овамо читав шор зна, да Ника доста пута мора позајмљивати од свог суседа Арсе Нирошанина хлеба и неколико главица црног лука, да би тог дана он и његова жена имали шта јести. Иначе има и Ника по неки пут својих лепих и слатких часова, кад Немице мало јаче навале на њега са пазаром. те он прода више пари такозваних „халбшуа", какве носе Немице по доњем Банату. Онда сиромаху преостане који новчић, те он за то куии по мало ракије и вина, па онда благује и плива у миљу као да је у истини какав крупни богаташ, пак му се све пресипа. Али брзо за тим ступи хладна збиља са свом својом грозотом. Ники је онда врло тешко око срца и онда ни о чем другом не шисли, него како би наишао и ископао какво велико благо, па да онда може непрестано јести печења, у ујутру пити ракије, а при ручку и вечери вина. За ту Никину слабост знали су његови суседи, па су с тога наумили, да га од те болести излече, о чему управо и хоћу да пишем. * Једно после подне дошао је Арса Пирошанин Ники У посету. Ника је седио на својој столичици, подбочио је леви лакат на колена, а главу је наслонио на руку, па је

— ,,Зашто ме питаш тако?" вели њему Тиса. „Е, зашто те питам господару? Та од тога зависи срећа моја, па и срећа читаве моје породице. Ако ћеш још дуго владати, кажи ми по души, тако ти твоје деце, јер онда је крајње време да се селим из ове земље, док још имам чиме." Ту се нема шта више казати. Ј.

У ш т и п ц и, Хрватски ђаци у Бечу приредили су прославу у спомен петедесетогодишњег препорођаја њихове књижевности. Кад се узме у обзир, да се на тој прослави певале српско-народне песме, да је Ческиња гђца Керблер певала, да су се продуцирали некакви Флоршиц, за тим Рен, (овај није рођен Крушедолац, те да се за то тако зове, већ носи немачко име Кећп) Фалер и Кон — онда је сасвим оправдано питање: па шта је било хрватскога на тој прослави хрватске књижевности ? * * * И у политичком свету мења се мода. Сад више не ваља рећи „Његова Наименованост", већ „Његова Небираност." * * * Да се у Пешти нешто кува, види се отуда, што је Герман отишао тамо, али народу се никад неће моћи допасти јело, што му такав кувар буде скувао. о нечем премишљао. Није ни приметио, кад је Арса ушао у собу. „Номаже бог, Нико!" поздрави га својим јаким гласом Арса. Ника се уплашено трже из својих мисли, окрете се, да види, ко је то ушао у собу, али не одговори ни речце. Очевидно га је збунио долазак Арсин, те му ни на памет не паде, да човека ваља отпоздравити. „Што ме гледаш, као да ме не познајеш више ?" рече му Арса. „А, ти си Арсо!" одговори Ника нолугласво, па обори очи, као да се постидио, или као да му је криво било, што га је Арса тргао из мисли, те му тако прекиде даље уживање. „Што си тако оборио главу, као да се читав свет на тебе срушио? Буди јунак, момче, као што сам ја, на ни бриге да те није!" рече му Арса, па га десном руком снажно удари по рамену, да се Ника сав стресао, „Хе, лако је теби, Арсо!" одговори му Ника тужно, а никако главу да подигне. „Имаш вртаљ земље, узимаш туђу земљу на поле, тераш кирију, па можеш имати у кући и печења, и вина, и ракије, али шта ћу ја јадан ?! Нит долази ко да крпим ципеле, нит ми даје ко чизме да ударим наглавке, нит наручују Немице цокуле, па ето јадаи немам ни хлеба ни лука, а о печењу нећу ни да мислим." Ту се Ника облизну око уста, прогута пљувачку, као да је какав масан комад прогутао, а лице и усга развукоше му се на смеј, те у том тренутку изгледаше баш као права бундева. „На тек вино и ракија," настави Ника горко и лице му на мах доби озбиљан изглед. „Ех! Нико, Нико, шта си богу згрешио, те се мораш тако